ПОКОЈНИ маестро Јовица Петковић био је револуционар на хармоници. Мајстор ритма, динамике и импровизације, који је умео да изведе све што хармоника технички може. Спајајући стилове филигранском прецизношћу која му је поверена рођењем, својом шумадијском душом стварао је босански севдах који је постао бесмртан за његова живота. Још док је био у снази, многи су га сврставали у ред највећих виртуоза на хармоници који су се икада родили".

О Јовици Петковићу хвалоспеви су изречени за живота, тако да ни ови посмртни не долазе реда ради, као што често бива са блаженопочившима.

- Право име му је било Јован. Звали смо га Јоца. Нада Мамула, његова велика пријатељица, "прекрстила" га је у Јовицу - присећа се контрабасиста Радио Београда Момир Моша Милановић, Јовичин друг од кратких панталона, први комшија из родног Смедерева, пријатељ и колега.

Контрабасиста прича да су тридесетих година прошлог века Јовици и њему први инструменти били дуваљке од шаше и тикве, које су им родитељи правили, те су свирали по кућама, за колаче...

- Тек касније, у кафани "Рујна зора", Јовичиног стрица Воје, слушали смо чувеног Драгољуба Мишића познатијег као Драга Кец. Јовица, који је имао тада дванаест година, напросто се лепио за њега, па му је стриц купио прву хармонику, а Кец га научио прве мелодије. У то време имали смо у Смедереву четири "капеле" циганске музике - Драга виолиниста, Жика министар на Убилцима, Аркадије Митровић звани Када Врцан, а у циган-мали Фића, са којим је Јовица највише свирао.

Јовица је отишао у партизане, а вратио се као милиционер, у униформи коју четири године није скинуо. Свирао је у милицијском оркестру. Жена и деца су били у Смедереву, а служба је била строга. Када је тражио отпуст, увек му је била баба Стевана на самрти, присећа се Моша.

СЕВДАЛИНКЕ ЗАУВЕК ће остати да се певају Петковићеве композиције "Смедерево, граде од старина" " Смедеревска јесен дође", "Са Игмана погледат' је лијепо", "Да сам птица и да имам крила" на текст Мустафе Мујезиновића, "Када моја младост прође", "Јахао сам коње, ашиков'о, пио" (текст Алексе Шантића), "Разбоље се срце моје" и "Босно, земљо моја мила".

Прича како је Јовица једном у униформи био гост на свадби његове рођаке, где су хармонике свирали најбољи ученици чувеног Мије Крге.

- Кад је Јоца засвирао, они више хармонике нису узимали у руке до краја свадбе - прича Моша.

То су били почеци великог мајстора. Једноставно, умео је "дугметари" душу да узме, а своју душу уткао је у композиције које ће се свирати деценијама након његове смрти. Форшпили између строфа били су за Јовицу музичко бојно поље где је увек побеђивао, и којима је изградио јединствен стил.

- Нико није свирао тако - каже Милановић. - Прва кола која је научио од Драге Кеца била су влашко-румунска. То је било уметничко свирање. Не знам да ли ико то може да одсвира на дугметари. Он је свирао митраљески и технички врхунски.

Ипак, музички уредници на тадашњем Радио Београду нису имали слуха за специфично свирање самоуког Јовице, те су му на аудицији рекли да то свирање није за радио. Вратио се кафани, док га у београдској "Топлици" није чуо капелник из Београда, који га је, задивљен његовим бравурама и нервом за свирање, позвао у Сарајево. Тамо су га "открили" Заим Имамовић и Нада Мамула.

- Када је дошао у Сарајево, имао је четири разреда основне школе, једва је ћирилицу писао. Ни ноте није знао. За разлику од Радио Београда, музичке уреднике тада веома уваженог и моћног Радио Сарајева, оставио је у чуду - прича Милановић.

Потом су уследиле деценије чудовишног пута овог генијалног уметника. Деценијама је био уметнички руководилац оркестра Радио-телевизије Сарајево.

Приговори да у босанску песму уноси шумадијски мелос, престали су оног часа када се на таласима Радио Сарајева први пут чуо Јовичин ауторски првенац "Са Игмана погледат' је лијепо".

- Севдалинке је посветио Босни, а кола својој фамилији. Тако је настало "Бранково коло" по сину, а мазурку, којом је распаметио све на фестивалу "Музика на Јелисејским пољима" посветио је мајци Емилији - прича синовица Љиљана Матић.

ИДЕНТИТЕТ - ТЕШКОМ муком доказивао је огроман таленат. Трагао је за идентитетом свирајући традиционалне песме и игре на до тада нечувен начин. Оптуживали су га за скрнављење народне музике, али су ћутали када су стигле награде - каже Бора Дугић.

Свирао је Титу, и свим државницима који су походили тадашњу Југославију, али и енглеској краљици Елизабети, Шарлу де Голу, Винстону Черчилу. Италијанска фирма "Далапе" која производи хармонике, Јовици је поклонила уникатни модел вредан 15.000 евра.

У Сарајеву је био име, али је уочи рата тамо Јовици постало тесно, поверио се пријатељу Моши. Тако се преселио у Беч, где је годинама држао приватне часове и подучавао децу на Политехничкој школи.

Од 2007. године, када се шлогирао, па до смрти харминку више није узео у руке.

Јовица је, некако, био свачији и ничији. У Босни Србин, у Србији Сарајлија, у Бечу странац. Иако цењен по генијалном нерву за хармонику, последње године провео је готово заборављен у старачком дому покрај Беча.

- Имао је најбоље услове, али биле су то године самоће. Немачки језик никада није желео да учи. Све је мање говорио, гасио се и нестајао - каже братаница Савета Новаковић Петковић.

Момир Моша Милановић

Ни смрт, као ни живот овог виртуоза, није прошла уобичајено.

- Више пута су га проглашавали мртвим. На ТВ Сарајево пре шест година су објавили да је чика Јовица умро, што је пренето и у Србији. Чак је на многим порталима та вест остала до данас, а негде је скинута неколико дана пре сахране, 24. септембра ове године - прича братаница.

Каже, душу није могао да испусти док није чуо хармонику.

- Борио се, мучио, није хтео да нестане. Онда се унука Биљана досетила да у телефону има снимак његове песме "Смедереве граде од старина", наслонила му је на ухо. Тек се тада смирио и у миру издахнуо.

Иста песма и звуци "дугметаре" испратили су га у вечност, у севдах са анђелима, јер је легенда постао за живота.

Вечна слава и наклон, маестро!

Момир (лево) са Јовицом Петковићем