Педале ми живот значе

СНАГА воље прави чуда. Доказ за то је Београђанин Милош Главоњић (48), најбољи српски парабициклиста. У свету је на 14. позицији међу бициклистима са инвалидитетом, у својој категорији - МЦ1, људи са највећим оштећењима. Спортиста је, како каже, откад зна за себе, али и медицински феномен по оцени чувеног неуролога Слободана Апостолског, који његову прогресивну атрофију мишића прати већ две деценије. Поносан на вољу свог пацијента, борбу, успехе и одолевање законима медицине.

Исцрпни вишесатни тренинзи, 250 дана годишње, по четири такмичења у току године, упркос болести која је напала мишиће руку и ногу, његов су уобичајен темпо. Милош се креће уз помоћ ортопедских помагала, а има отежано коришћење шака. Када је на бициклу и на друму, ни најмање не оставља утисак као неко ко има инвалидитет. Пред такмичење, како каже, адреналин скаче, пулс се вртоглаво пење и он постаје попут ветра.

- Тада осећам да могу све и мислим да ме је бициклизам и одржао и да ми спасава живот - каже наш саговорник. - Спортом сам се, међутим, бавио од пете године и није ми било тешко да наставим тако да живим и када ми је после војске откривена атрофија. Много је теже некога ко је после саобраћајне незгоде, рецимо, остао без ноге, натерати да седне на бицикл, или крене са неким спортом.

Милошева борба не престаје, а упркос томе што је прошле године напустио

- Ове године сам учествовао на четири такмичења - у Словачкој, Италији, Србији и Чешкој, и освојио по једно прво и друго и два трећа места - прича Милош.

ЛОШИ МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ

- Превише лоших међуљудских односа, којима не сме да буде места у таквој установи, непотизма, неправде, финансијских малверзација, неспремности за разговор, натерало ме је да изађем из Савеза - прича Главоњић. - Возио сам у националном дресу и представљао Србију на најбољи начин пет година, током 2013. био на 12. месту у свету и први у Србији, све време најбоље рангирани такмичар у нашој земљи. Упркос напорном тренирању и резултаттима, Савез није имао разумевања за мене и лане сам пао на 16. место. Одлуку да наступам индивидуално подржали су и из Међународне бициклистичке федерације.

ПЕНЗИЈА НИ ЗА РАЧУНЕ

Инвалидска пензија коју Милош добија износи око 13.000 динара, што једва може да покрије трошкове месечних комуналија. Све припреме и одласке на трке финансира уз помоћ породице и пријатеља. Нова бицикла, па и најјефтинија верзија, која му је неопходна за друмске трке, кошта око 200.000 динара.

Осим бициклизмом, Милош се бави и уметничком фотографијом. Имао је већ седам самосталних изложби, а ускоро завршава своју прву књигу.