Борили смо се за сваку кућу

СА Космаја смо према Београду кренули крајем прве седмице октобра, а прве велике борбе за нашу престоницу водили смо 14. октобра 1944. Космајски партизански одред, у ком сам био пушкомитраљезац, освојио је најпре Топчидерско брдо. Потом смо напредовали до раскрснице "Мостар" и дејствовали даље према Железничкој станици. Сваки дан борбе бивао је све жешћи, али смо били и све ближе нашем највећем, најузвишенијем циљу - ослобођењу Београда!

Овако, за "Новости", о октобарским борбама за Београд, говори пуковник Драгољуб Драган Лазић (91), борац Космајског партизанског одреда. И 71 годину после ослобођења престонице од фашистичке окупације, сећања Школарца, како су га саборци звали, врло су жива. Од почетка октобра, каже, свакодневно су се борили против Немаца и четника на Космају. А када су се 8. октобра састали са чувеном Црвеном армијом, схватили су, вели, да више нису сами, да им је стигла пресудна помоћ. Жеља за ослобођењем је била толико јака да су, како говори, тада могли да јуришају и на небо.

- Најжешће борбе водили смо у данашњој Сарајевској, Савској, Карађорђевој и Немањиној улици - прича наш саговорник. - Борили смо се за сваку степеницу, за сваки спрат, за сваку кућу. За нас је то био потпуно нов начин борбе - градски. До тада смо се борили прса у прса, правили заседе, упаде... У Београду је, међутим, све било минирано, а Немци добро утврђени, на вишим котама, засипали су нас бомбама. Много наших другова је рањено, много погинуло...

Ипак, каже пуковник Лазић, није било узалуд. Београд је ослобођен.

- Тробојка слободе завијорила се на највећој згради мог родног града - прича наш саговорник. - Жао ми је што ми "космајци" тог 20. октобра нисмо стигли до Теразија, али из Карађорђеве смо морали даље. Прешли смо Савски мост и напредовали према Земуну. Тек касније смо сазнали за подвиг учитеља Миладина Зарића, који је у зору 20. октобра 1944, пресекао жице детонатора и мост спасао од рушења.

Партизанске јединице 1944. у Београду

ВЕЛИЧАНСТВЕНА ПОБЕДА

НЕЋЕ пуковник Лазић, каже, никада заборавити озарена лица Београђана који су на сваком кораку дочекивали ослободиоце.

- Народ је био пресрећан - прича наш саговорник. - Дозивали су нас, грлили, љубили, певали, играли шумадијска кола. На улицама је било опште весеље. Народу је коначно стигла дуго жељена слобода. А Београђани су 1.278 дана били без ње. Зато су и знали колико је она величанствена.