СИТНИМ корацима, као да се шуња, сваког јутра Улицом бачком, хода мали, али горд човек. Гура поред себе бицикл, застаје код сваког контејнера и гура у њега десну руку. На упитан поглед комшија из околних зграда, одговара:

- Тражим нешто да преживим!

А то нешто биле су прекјучерашње новине и двадесетак конзерви и лименки.

- Бедан је ово посао. Кило новина на отпаду је шест динара, а једна лименка један динар. Боље је да ја овако пљачкам контејнере, па да преживим, него да крадем по продавницама - насмеја се својој судбини својим црним дуванским уснама и зубима - и почиње тешку, судбинску причу за "Новосту" Бегозд Бего Дермаку, човек из контејнера.

Био је, вели топионичар у Ливници Смедерево, али је због стечаја остао без посла. Сад је, поносно каже овај Земунац и Ром, "без игде ишта".

- Немам плату, немам пензију, немам социјалну помоћ, али имам пола живота. Преживео сам два инфаркта - говори Дермаку. Рођен сам на Космету 1951. Одрастао у селу Горња Шиповница, где су ми живели прадеда и деда. Завршио сам основну школу и умем да пишем, али не могу да читам.

Ситан човек, увелог лица, крупних очију и носа. Усне и прсти му изгорели од дувана. А душа од очаја.

ПАРЕ НА ОБРАЗ - КАД немам ни динар у кући, ја зајмим код откупљивача метала. Дају ми на мој образ хиљадарку. Преживим недељу дана, па им то после одрадим - прича Бего.

- У Ливници сам имао одличну плату, 600 марака. Радио сам ко црни Циганин у три смене, и дању и ноћу. Некад по седам дана нисам излазио из ливнице. Дигао сам кредит и направио кућу у Смедереву. Ту сам са женом изродио три ћерке и два сина, али ме стрефила несрећа и завршио сам у Забели. Запретио сам брату од ујака да ћу да га убијем, јер је претио мојој жени - прича нам животну муку и срамоту.

После затвора, било га је срамота да се враћа у Смедерево. Продали су кућу и 1998. преселили се у мали кућерак у Пазовачку улицу. Тада је остао без посла, без плате, без пензије, без живота...

Из нужде, да нахрани петоро деце и унучад, почео је да обилази контејнере, да узима из њих хлеб, новине, метал и да их продаје.

- Обилазио сам четири пута дневно по 30 контејнера у Првомајској и Бачкој улици. Скупљали смо жена и ја тада по 70 џакова хлеба недељно и продавали сељацима који гаје свиње по цени од 60 динара џак. Имали смо паре да школујемо децу и да једемо месо. Данас је све мање хлеба у контејнерима - жалостан је Бего Дермаку.

МОЈЕ БЛАГО - ЗА мајком кад је умрла нисам плакао, а сада за мојом Мелвидом плачем сваки дан! Пошла је да ми скува кафу. Инфаркт је пресеко и пала је мртва. Моја жена је била моје највеће благо - јада се Дермаку.

Ћерке су му се удале, а старији син је отишао код жениних.

Признаје да месечно од ствари из контејнера може да заради једва 100 евра. Никад, каже, није јео храну из контејнера, па макар била упакована у кесе. Чак ни сада када нема ниједан динар у џепу. Кад му је жена умрла, пре четири месеца, пријатељи су му дали новац да је сахрани. Од те помоћи купио је и себи гробницу да га сахране поред Мелвиде.

- Чекам старосну пензију. Ако ме инфаркт не покоси и доживим 65 година, добићу неку цркавицу. Толико ми држава дугује - тужно казује Бего. - Уморан сам. Срце ми је слабо, а живот празан ...