БИЛА је то морална, социјална и поетска побуна! Рећи ће овако ових дана новинар Рајко Павићевић, уредник "Студента" тих бурних јунских дана.

- Био је то свиреп обрачун са генерацијом која је хтела да мисли својом главом - говорио је Ђорђије Ускоковић.

- Мислио сам да сањам. Нисам веровао да је то истина. Никако нисам могао да схватим да комунисти туку комунисте - остале су запамћене речи покојног песника и новинара "Вечерњих новости" Милана Лалића.

ЈУН 1968. изнео је на видело многе прикривене невоље друштва: социјалну неједнакост, ерозију морала, злоупотребе, отуђеност руководства... Генерално гледано, ти догађаји обележени су старим амблемима, говорима, паролама... Све је било позајмљено из препознатљивог комунистичко-револуционарног арсенала.

Путницима првог јутарњег воза за Загреб, 3. јуна ујутро, указао се необичан призор. Утрине око пруге на Новом Београду биле су прекривене изношеним ципелама, дотрајалим сакоима и јакнама, демодираним женским ташнама и плетеним вуненим џемперима. То су били трагови синоћњег обрачуна између милиције и студената.

Дабоме, путницима јутарњег воза није било тешко да закључе ко је у том обрачуну извукао дебљи крај.

КИНЕЗИ И УНИФОРМЕ Током првих дана јуна, те 1968. забележено је и повећано присуство странаца и њихово интересовање за актуелне догађаје. - Деса Тревизан (Борн), дописник "Тајмса" у Бечу и Анатол Суб, амерички дописник из Москве, ступили су у контакт са М. Ђиласом и са њим у друштву били запажени у близини факултета - стоји у извештају Савезног СУП Брозу. Затим се набрајају активнности готово свих страних дописника, саветника амбасада. У два наврата, пише даље у извештају, службеници кинеске амбасаде понудили су студентима 50.000 униформи.

Те ноћи многи нису спавали. Студенти су видали ране, једни у Студентском граду, други по болницма, трећи у затвору.

У милицији су састављали званично саопштење у коме ће студенти бити искључиви кривци за претходне догађаје.

Политичари су лупали главу како да студентска побуна не добије шире размере. У Студентском граду, највећем академском насељу на Балкану, кључало је као у котлу. У свим собама била су упаљена светла. Наоколо се орило од песме, псовки, протеста и неартикулисаних узвика.

Био је то урнебес који је немогуће речима описати. Сва незадовољства, која су се годинама таложила, избијала су сада кроз један крик или једну реченицу. Из павиљона Студентског града допирало је: "Уа батинаши!", "Радници-студенти!", "Доле убице!", ... "Хоћемо посао"...

Te ноћи изабран је и први Акциони одбор студенских демонстрација: Предраг Богдановић Ци, Ђорђије Вуковић, главни уредник "Студента", Раде Кузмановић, заменик секретара УК СКС, Слободан Вуковић, секретар Универзитетског одбора Савеза студената, Рајко Павићевић, уредник "Студента", Миодраг Перовић, председник студената Студентског града.

КОШТУНИЦА АМЕРИЧКИ ПРЕВОДИЛАЦ Полиција за све то време радила је свој посо. Осмог јуна у 19 часова Савезни секретар за унутрашње пославе шаље информацију Јосипу Брозу (број документа АЈБ,КПР,II.4-a,k.165): - У току последњих неколико дана забележени су коментари о студентским демонстрацијама у разним непријатељским срединама. Коштуница Војислав, преводилац, кога амбасада САД често хонорарно ангажује приликом посета њихових стручњака, у друштву са једним америчким студентом или без њега, редовно опсервира стање око Филозофског факултета, као и Уметничке академије, ступајући повремено и у разговоре о актуелним догађајима...

Заправо, све је почело веома безазлено. Тог дана, 2. јуна, "Вечерње новости", као покровитељ забавне ревије "Караван пријатељства", заказале су генералну пробу приредбе која је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се проба одржи у насељу Омладинске радне акције, у непосредној близини Студентског града. Званично се тврди да је проба представе пребачена у салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности од кише. Међутим, ни организатор ни руководство радне акције нису о измени обавестили студенте. А у сали је било само четири стотине места. Студентима, редари не допуштају да уђу у салу. Нико не покушава да окупљеној маси разложно објасни у чему је проблем. Чују се само осорни гласови: "Одбиј"!

Избијају прве чарке. Стиже милиција. Представа се прекида и почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије. Студенти се повлаче према Студентском граду... Повређени, потцењени, и понижени студенти крећу ка Скупштини Југославије да искажу свој револт... Али авај, кордони плавих шлемова без милости их заустављају.

Свануо је 3. јун. Никоме није падало да памет да ће се обрачун студената и полиције, који се збио претходне ноћи код подвожњака, на путу који је повезивао Нови Београд са градским језгром и ишао испод пруге, која је некад кроз Земун ишла ка Загребу, поновити.

Понижени, претучени, увређени студенти поново покушавју да дођу до града. Поново код подвожњака, кордон милиције у облику ћириличног слова "П" блокирао је пролаз. Шлемови су се пресијавали на сунцу. Пругом се кретала композиција теретног воза. Читав простор надлетао је хеликоптер.

- У обичном животу један милиционер је ћелав, други дебељушкаст, трећи витак и леп... Али, ту код подвожњака, под шлемовима, са пендрецима у рукама, сви су ми изгледали исто. Као хиљаде браће близанаца - присећа се Ђорђије Ускоковић.

И опет је уследила команда: "Удри", a потом су полетеле бомбе сузаваца. На све стране почеле су да севају палице, час на леђа, час у главу демонстраната... Нико од многобројних политичара није могао да заустави налет полиције... Али пендреци нису успели да зауставе студенски протест, сем утолико што је из Студенског града пресељен на факултете широм Београда.

Студенти су свој протест наставили на факултетима...Народ, који је преко телевизије чуо за збивања код подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу. Грађани су били шокирани застрашујућим, суровим призорима. За кратко време на Студентски трг слегло се више од 50.000 људи.

Са балкона Филозофског факултета говорили су професори Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић и студенти Соња Лихт, Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Борјан... У дворишту Капетан-Мишиног здања, са склепане бине, студенти су исказивали свој револт. Скоро сви културни радници осетили су потребу да се солидаришу са студентима.

Десанка Максимовић дошла је међу првима.

- Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете сећали, толико ћете бити добри - рекла им је Десанка Максимовић.

Највише овација доживео је Душко Радовић, који је те претње неупоредиво ефектније ућуткао када је изашао на бину и рекао:

- Немци су у овој земљи поставили, једнога дана, један рекорд у убијању ђака. Ако је некоме стало да тај рекорд премаши, вечерас му се пружа прилика. Јер овде сада има преко пет хиљада ђака - поручио је Радовић.

Побуна је морала имати крај, али он није био пораз.

Многи више нису живи. Претекло је неколико непоправљивих занесењака, вечитих заточеника 1968. Веровали су да мењају свет, а свет је, у ствари, променио њих! n