Свету Петку спасли шверцом у Србију!

ИКОНА Свете Петке, донедавно потпуно непознато ремек-дело Димитрија Аврамовића, водећег српског уметника 19. века, чудним путевима је стигла у Србију. Од пре неколико дана у Цркву Ружицу на Београдској тврђави долази све више верника и љубитеља уметности да би видели нежни лик светитељке, које је Аврамовић насликао уочи своје преране смрти.

Потомак љутих српских граничара из Шајкаша, умро је силовито као што је и живео. Ватрени утемељивач српског националног романтизма и словенофил је у марту 1855. на вест о смрти руског императора Александра бацио бесно шешир на под, а затим пао крај њега покошен инфарктом.

Откриће Аврамовићеве Свете Петке тако се подударило с годишњицом смрти, али и два века од рођења "универзалног уметника" ренесансног дара.

- Још док се слика сушила после рестаурације и конзервације људи који су застајали крај ње и крстили се - каже историчар уметности Никола Кусовац, захваљујући коме се Света Петка вратила у круг свог београдског светилишта које је утемељио Деспот Стефан. - Лепота ове иконе никог не оставља равнодушним. Осетио сам то и сам чим сам добио њену фотографију из једне од земаља такозваног региона у којој Срби нису радо виђени.

Историчар уметности каже да је фотографија била лоша, а Аврамовићево ремек-дело урађено у техници уља на платну тамно од патине. Ипак, лик најомиљеније српске светице је блистао неодољивим унутрашњим сјајем.

- Цена је била озбиљна, већа од моје целе уштеђевине, али осећао сам да морам да је вратим икону Србима - признаје Кусовац. - Неколико добрих људи ми је позајмило новац и дао сам ту велику суму човеку који је обећао да ће донети слику. После извесног времена он се појавио носећи велику трубу јефтине тканине! Рекао је: "То је то" и почео да је размотава. Мислио сам да је полудео, а и ја с њим, чим сам се задужио до гуше да бих добио брдо крпе с дречавим дезеном.

Искусни стручњак је клонуло посматрао "поверљивог човека" који је одмотавао тканину, док се негде око шездесетог метра није појавио појавило сликарско платно с ликом светитељке.

- Човек ми је објаснио да би слика вероватно била задржана, оштећена или чак уништена кад би се сазнало да иде у Србију, па је морао да прибегне лукавству - открива Кусовац. - Од остатка новца платили смо рестаурацију иконе која је блеснула пуном лепотом и величином.

- Тек је тамо Света Петка изазвала праву пометњу, јер су све жене застајале и крстиле се, а пословни парнери су остајали пред њом дивећи се, потпуно је променила атмосферу - каже Кусовац. - Кад ју је видео наш пословни човек из Америке упитао је за колико је новца откупљена и рестаурисана. Кад је чуо суму, само је избројао је новац тачно у цент и тражио да однесемо ремек-дело у капелу Свете Петке на Београдској тврђави, где се чува део моштију светице.

Икона је, међутим, због величине и услова чувања изложена у оближњој Цркви Ружици, где изазива огромну пажњу. Верници и љубитељи уметности долазе да се диве ремек-делу српског мајстора који је од за само четири године, од 1841-1845, осликао комплетан иконостас и фреске Саборне цркве у Београду: Поређења ради, оне су у наше време рестаурисане готово две деценије. Аврамовић је живописао и иконостасе манастира у Врднику и Карађорђеве цркве у Тополи.

Никола Кусовац

У овим изузетним путописима да обиљем историјских, географских и етнографских податка прикупљених током боравка на Хиландару 1846. дат је први целовит и исцрпан преглед историје Свете Горе на српском језику. Аврамовић открива и публикује Немањину хиландарску повељу, печат Светог Саве, ратну заставу Цара Душана и друге предмете, чиме у царску лавру Хиландар враћа не само српско национално сећање, већ и европску културу. Његова дела су заинтересовала многе западне историчаре уметности за баштину средњовековне Србије.

- За само 40 година, колико је поживео, Аврамовић је насликао ремек-дела, био је путописац, књижевник и преводилац, нацртао је прве српске карикатуре и утемељио изучавање историје уметности - каже Кусовац. - Иако је откриће његове Свете Петке велики догађај он носи и дозу горчине, јер се ове године навршава два века од рођења и 160 година од смрти Димитрија Аврамовића, а наша јавност и не зна чиме нас је задужио.

То подсећа на време кад универзални уметник Аврамовић осликава најважнији престонички храм, сакупља историјску грађу путујући по српским манастирима, али не успева да реши егзистенцијалне проблеме. Мање талентовани и храбри, али снисходљивији према властима, добијају запослење и државну плату. Генијални патриота без посла и наруџбина 1852. мора да напусти Србију којом владају кнез Александар Карађорђевић и Уставобранитељи. Следеће три године до преране смрти великог уметника су тајна за историчаре.

ОД ШАЈКАША ДО БЕЧА

Димитрије Аврамовић је рођен у Шајкашу, који је током неколико векова био центар аутономне српске области хабсбуршке Војне границе и матична лука речне флотиле која је задавала велике муке Османлијама. О историји његове породице нема много података јер су целокупну архиву Шајкашке републике циљано уништили аустрогарски војници у Првом светском рату.

Димитрија је практични отац уписао у трговачку школу, али је он напушта и одлази да учи "живописаније" код Димитрија Јовановића, а затим код других сликара у Новом Саду. Аврамовић 1833. долази у Беч, где као сувише млад за Царску сликарску академију учи и ради у атељеу чувеног сликара и професора Фридриха Амерлинга, копирајући дела старих мајстора. Српски имућни грађани од младог уметника наручују иконе и портрете, а бачки епископ Стефан Станковић му додељује стипендију која му је омогућила да студира.

ФРЕСКЕ КАО ТЕЛЕВИЗИЈА

ДИМИТРИЈЕ Аврамовић је први српски сликар који је завршио целокупан курс на Царској сликарској академији у Бечу (1836-1840). Од кнеза Михаила Обреновића 1841. добија посао живописања београдске Саборне цркве, што је био прворазредни уметнички и национални задатак.

Српска православна црква је у тек ослобођеној Србији наставила мисију којом је очувала идеју државности у земљама изгнаства: окупљала је елиту са задатком шири просвету и врати у националну свест велику српску прошлост из доба свете владарске лозе Немањића.

Данас, у информатичком добу, тешко је појмити огромну улогу коју су у томе имале фреске и иконе националних светитеља које су Срби долазили да виде као "телевизијски пренос" прошлости.