Тамо где се река Витовница појављује из клисуре зване Скоп, налази се извор Светог Јована Крститеља, а изнад ''на возвишеном месту'', крај једне стене која ''за обграду служи'' налази се манастир Витовница, са црквом Успења Пресвете Богородице. На стени се налазе остаци порушених капела и у близини пећина у којој су се подвизавали први монаси из овог краја. До овог места сраслог уз планину, реку и стене, долази се питомим валовитим пределом, путем који се од Петровца на Млави одваја према селу Мелница.

Манастир и истоимено село свакако су добили имена по реци Витовници, а река вероватно по имену воденичког точка (витл, вит'о), који покреће вода и по коме се мери снага воденице. Имати ''мелницу са два витла'' некада је било велико богатство и сигурно је да је таквих у овом крају било много. Због тога је мала, али значајна и горопадна река одредила имена села и предела у овом крају.

С обзиром да се ова светиња звала и Вителница, Витеоница, Витомница и Витаоница, многима је блиско и друго објашњење, које каже да је манастир добио име од назива за гостионицу (виталница), у којој се вита - обитава, борави, живи. Овоме је потребно додати да се манастир у средњем веку називао виталиште инока, што би означавало место где обитавају монаси (обитељ).

Манастир Витовница је задужбина краља Милутина, основан крајем тринаестог века. Подигнут је у знак захвалности за победу над бугарским одметницима, татарског порекла, Дрманом и Куделином, који су годинама харали овим крајевима. Претпоставља се да је тако означена и крајња граница српске државе тога времена. Ипак, неки подаци указују да је на овом месту и раније био храм, који је порушен и да је краљ Милутин подигао нову светињу на темељима старе. То би такође значило да су српски владари и раније држали ове крајеве, јер, зашто би, иначе, у Студеничком типику писало да се ктитору за годишње парастосе риба мора доносити из Дунава и Зете.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАД ЖДРЕЛО На седлу између Великог и Малог Вукана налазе се остаци утврђеног насеља из старијег гвозденог доба. На локалитету Ладне воде, на излазу Млаве из Горњачке клисуре, налазило се келтско утврђење које је, на жалост, уништено радом каменолома. Средњовековни град Ждрело са читавим фортификационим системом, на обе обале Млаве, један је од значајних средњовековних споменика Србије. Остаци његових кула и бадема видљиви су и данас на локалитетима: Узенгија, Јеринина кула, Дасу Мик и Језевац. Средњовековни град Ждрело је имао битну улогу у политичком, економском и војном животу средњовековне Србије. Он је и поприште сукоба између бугарских велможа и српских краљева, Драгутина и Милутина. (А.П)

Додатну забуну о настанку Витовнице уноси и запис на камену, узидан лево од улаза у цркву, на коме је јерменским и старосрпским словима исписан текст, који у преводу гласи: ''У име Оца и Сина и Светога Духа, Влада, син Бабугов, постави тај Божји храм у спомен апостолу Јакову и Петру, године 6726.'' Ако је поменута година записана на каменој плочи 1218, а витовнички храм зидан од 1289. до 1291. године, коме, онда, припада ова плоча и ко су Бабуг и његов син? Говори се да је ову плочу нашао игуман Стефан 1856. године, на неком од црквишта у околини села Ждрело, донео га у манастир и дао да се угради у зид. Други, пак, подаци кажу да је плоча нађена међу остацима старе цркве која је обновљена ''... повељенијем благочестиваго краља сербскаго Милутина''. Ма како да је било, остаје чињеница да је и много пре краља Милутина у овим крајевима постојао велики број виталишта инока, на шта указују не само остаци на стенама изнад манастира, већ и велики број црквишта у ближој и даљој околини.

Најстарији подаци о манастиру и његовом братству потичу из петнаестог века, када се помиње витовнички игуман Макарије, а и златом оковано Јеванђеље, које је пренето у фрушкогорски манастир Бешеново. Према подацима о исплати и задужењима пореза који се даје Турцима, био је ово добростојећи манастир. У њему су извршени преписи многих значајних књига и створена велика библиотека. Касније сеобе одвеле су витовничке монахе на разне стране света, па се књиге и друге драгоцености могу наћи у Народној библиотеци у Београду, Кијеву, Сремским Карловцима, манастиру Пакри... Сребрна чаша из 1662. сачувана је у Бешенову, а сребрни печат витовничког игумана Висариона из 1703. године налази се у манастиру Крушедол.

У време Кочине крајине Турци су храм и конаке до темеља срушили, па је од тада дужи период манастир био потпуно напуштен и зарастао у коров. Обновљен је тек у време Карађорђа, а у обнови су, поред монаха, учествовали и сви виђенији људи околних села, међу којима и познате личности Карађорђевог устанка. Комплетна обнова извршена је 1856. године, када је дозидана припрата и звоник, кров покривен белим лимом, обновљени конаци и трпезарија, а цела површина цркве живописана. Поред манастира подигнута је школа, са станом за учитеља и посебним одељењем за ''коначење отменијих гостију'', међу које се убрајао и срески старешина.

Поред 470 хектара ''ораће и косаће'' земље, манастир је имао и 1160 хектара планине, коју је издавао у закуп за сечење дрва и испашу, затим кафану, неколико воденица, дућан... а неколико пута је помагао и истањену државну касу својим прилозима. Било је то угледно домаћинство до пред почетак Другог светског рата, када су ''лошим газдовањем манастир и његова добра почели да опадају''. О последицама ратних година сведоче записи на мермерним плочама, који говоре о судбинама витовничких монаха и подаци о одузетој имовини и добрима, која ће можда некада бити враћена.

Од првобитне цркве, у данашњем храму сачувани су само њени темељи, а живопис и иконостас су из деветнаестог века. У средњем делу храма налази се гроб непознатог монаха синаита који, иако је данас празан, народ поштује као велику светињу.

До лековитог извора долази се стазом од манастира, преко малог моста на реци.
Било у које доба да се овде нађете, наићи ћете на посетиоце који ће вам говорити о његовој лековитости, исцелитељској моћи и примерима излечења, па стога верници у ову светињу на молитву долазе из Београда и других удаљених крајева.

Заслуге (иако он то не би волео да чује) за поновно оживљавање манастира и дуге колоне посетилаца, имао је архимадрит Тадеј, витовнички далековидац и јасновидац, како су га звали они којима је помагао. Рођен је у селу Витовници, недалеко од манастира, 1914, а умро 2003, пошто је замолио да га ослободе дужности игумана. Остао је у сећању као отац Тадеј и као један од оних ''због којих Сунце сија'', како кажу његови следбеници.

Храм Свете Тројице

ПРЕДАЊЕ КАЖЕ ОВАКО

Испод данашњег манастира, у оним црвеним бреговима са леве стране реке, вадило се некада гвожђе. У долини испод манастира била је топионица, а река је покретала многе витлове и на њима чекиће за ковање полуга.

Једнога дана догоди се грдна несрећа: јурну вода низ реку, поплави и поруши све зграде и изгину силан свет. Та погибија чу се чак до краља; он дође то да види, са неколико владика и митрополита из Ждрела Горњачког. Кад све виде, сажали му се и заповеди да се ту, за спомен оних мртваца, подигне црква. Мајстори упитају краља где ће зидати, а краљ одговори: „Овде, у овој долини“.

Мајстори и владике рекоше да су ту витлови били па неће ваљати, а он на то одговори: „Земља је равна, а место згодно за цркву. Нека се зида ту где су били витлови и нека се зове Витовница“. Тако и буде. (Предање које говори да је ктитор краљ Милутин. Записао Михаило Ризнић пред крај 19. века)

Најстарији део цркве

КТИТОР САМ САГРАДИ ЦРКВУ

На брду Мали Чукар, изнад села Ждрело, одакле са мале заравни пуца поглед на млавску равницу, данас се својом лепотом истиче манастирска црква посвећена Светој Тројици. Некада је на том месту био краљевски манастир, који је основао краљ Милутин. Првобитно је био посвећен Светом Николи, а потом Светим апостолима Петру и Павлу. Сабор се одржавао о Светој Тројици и то је према сведочењу мештана била храмовна слава.

Као и све владарске задужбине, храм је био доста велики, према неким подацима и преко 20 метара дужине. Припрата и параклис дозидани су касније.
Први пут се помиње у пореским књигама 1476. године, као манастир Светог Николе у Ждрелу, а касније као место на коме је Али-бег (Ђерђелез Алија) од цркве направио кућу и уредио своје боравиште, како би са пристојне удаљености и висине контролисао пролазе према Горњачкој клисури.

Не зна се тачно када је црква обновљена, и када су је срушили Татари, јер Јосип Панчић пише о остацима осликаних зидова на разрушеном манастиришту. Све што се може рећи јесте да је обновљена после одласка Турака из овог краја, и да је од тада посвећена Светим апостолима Перу и Павлу.

Зна се да су Турци забрањивали народна окупљања и саборе. Један од таквих завршио се трагично, а то доказује и преко стотину скелета који су нађени приликом археолошких ископавања при крају прошлог века.

Свети Јован Крститељ, Икона изнад извора

***

Данашња, нова црква посвећена Светој Тројици једна је од ретких коју је ктитор направио сам својим рукама. Народни човек, грађевински мајстор, Сима Стевановић из Ждрела, за три године озидао је нову цркву на месту старог црквишта. Од 1952. године, када је купио прву пресу за прављење цигле, преко напорног рада у Немачкој и Швајцарској, стигао је поново у своје село и остварио оно што је сањао, радећи у иностранству око 30 година. Данас је Сима Стевановић монах Григорије, у свом манастиру, са црквом необичне лепоте и једноставности.