ОНА не иде у школу, не игра се са другарицама, не трчи, не вози бицикл. Сама чак и не једе. Не говори. Тек покоју неразговетну реч. Мама јој мења пелене иако има 13 година. Срећна је кад нема температуру, кад нема епилептични напад. Тад пригрли телетабиса, своју омиљену играчку од које се не одваја ни у болници. Тамо је као код куће, јер за други живот сем суморног, болесничког, не зна.

Андријана Петровић (13), девојчица борац из села Плана код Параћина, од своје треће године лечи се од застрашујуће болести - карцинома мозга. Преживела је неколико операција и тумор више не може да се оперише јер се проширио на мождано стабло. Месецима је била на хемотерапији која је умало није коштала живота јер је на крају добила сепсу. Прошле године једва је преживела. Од тада, сем основних лекова који сузбијају симптоме, никакву терапију више не добија.

Њен живот сада је у божјим рукама. И у рукама њене напаћене мајке Иване, која са Андријане не скида поглед 24 сата дневно. Јер, једини могући лек за Андријану сада је љубав. А ње, исконске, мајчинске, има неизмерно.

ОТАЦ ОТИШАО Мајка ивана је једва тешка колико и њена Андријана. Девојчицин отац их је оставио, за њих никад није питао. Покушава да оствари нека права преко суда, али то тешко иде. Има само 32 године и сав терет овог света на раменима. Андријана је сав њен живот. За други не зна нити о њему размишља.

- Тумор у можданом стаблу моје девојчице велики је сада као мандарина - говори тихим гласом Ивана. - Мирује, али притиска центар за регулацију температуре. Отворим зато четворе очи и бдим. Летос се смрзавала иако су биле велике врућине! Кад јој темепратура падне на 35 степени, покријем је ћебадима, напојим чајевима, убацим у кревет флаше са врелом водом. А онда јој температура порасте на 38, па морамо да је снижавамо. И тако, укруг... Али, нека моја Андријана живи. Чак и овако, са тумором, само нека живи.

Негде пред крај децембра из славина у њиховој кући потекла је вода! Први пут у Андријанином животу. И у Иванином. Водоводна мрежа из контролисаног водовода прошла је кроз село, а прикључак је међу првима добила ова злосрећна породица.

ВЕШ-МАШИНА Две жице у дворишту препуне веша који се суши на јануарском сунцу Андријанина мајка опрала је ручно. На наше питање како пере - изненађено је одговорила: - Па како, у купатилу! Срећна је што има воду у кући, а на машину за прање није ни помислила.

- До неба хвала Центру за социјални рад који нам је омогућио да бесплатно добијемо прикључак - са великом захвалношћу објашњава Ивана. - Хвала и Водоводу и њиховим радницима који су завршили сав посао. Немам речи да објасним колика је то олакшица. Вода нам је преко потребна, а из нашег бунара није ни била за пиће. Андријану сад купам у купатилу. Ни њега до пре две године нисмо имали. Кућу нам је реновирало удружење грађана “Покрет достојанствених”. Покренули су хуманитарну акцију помоћи и прикупили средства.

Добрих људи на срећу има па је овај дом, у коме је недостајало свега осим љубави, опремљен и основним намештајем. Андријана сад има своју собицу и купатило. Мајка, нажалост, не може да ради јер брине о њој 24 сата, бака и дека - већ су у годинама и без посла, а ујак - два пута оперисан.

Цела породица живи од 26.000 динара месечно, колико износи увећани додатак за туђу негу и помоћ који Андријана остварује. До тог новца њена мајка је дошла тек пре око годину дана - уз помоћ медија. Пре тога, Републички фонд ПИО одбио је мајчин захтев јер је комисија проценила да девојчица оболела од малигне болести има телесно оштећење од само 30 одсто!