ПОТРЕСНИ извештаји Арчибалда Рајса о стравичним злочинима аустроугарских војника над цивилима у Мачви 1914. године, а потом и вести о епидемији пегавог тифуса у Србији, "пресудили" су да се почетком 1915. године доктор Лудвик Хиршфелд из мира професора Циришког универзитета упути у Ваљево, у "српску долину смрти". Није овог чувеног пољског бактериолога спречила ни опаска знаменитог колеге, офталмолога Ота Хаба, да "ако хоће да изврши самоубиство не мора да путује тако далеко". Хиршфелд је, пак, сматрао да би баш зато што је имунолог и бактериолог, требало да буде међу српским страдалницима, да им помогне колико може.

И, заиста, све што је знао о сузбијању пегавог тифуса, овај цењени лекар - тада у свету назван "оцем номенклатуре крвних група" и први који је открио да се крвне групе наслеђују - применио је у Ваљеву. Срећом, већ почетком пролећа 1915. болест је нестала. Српске колеге, војници и становништво, називали су га "победничким вођом против епидемије". Доктору се, убрзо, придружила и супруга Хана, признати педијатар, несебично помажући српским лекарима.

- После сузбијања епидемије, Хиршфелд је добио задатак да организује бактериолошку службу за целу војску - прича др Зоран Вацић, из Секције за историју

медицине Српског лекарског друштва. - У својој књизи "Историја једног живота" описао је да је обилазећи српске пољске болнице слушао сетне српске песме и упознао "дражи логорскога живота, дугих вечери крај огњишта и прича о некадашњим бојевима, о ранама које нису болеле у борбеноме заносу, о ратним друговима који су изгинули, a о којима се говорило као да су били међу живима".

Тако су прошли лето и рана јесен 1915. године, а онда је почела српска голгота...

- Стигло је наређење да се Ваљевска болница евакуише. Лекарима из страних мисија је предложено да се безбедно врате у своје земље. Хиршфелд бележи: "Рекао сам жени: Ако останемо, моћи ћемо се вратити у Швајцарску и започети нормалан живот. Али смо на себе узели обавезу да помажемо. Сада они гину. Да ли у томе тренутку треба да их напустимо као што пацови беже с брода који тоне? Није било потребно да убеђујем жену. Рекли смо Србима: 'Ми смо војници у вашој служби. У срећи и несрећи. Ако погинемо, онда је то за добру ствар'." И остали су са српском војском, преживели албанско страдање, оболевали са српском војском и с њом се лечили - подсећа доктор Вацић.

ЗБОГ СРБА БЕЗ "НОБЕЛА" - ДОКТОР Лудвик Хиршфелд је два пута номинован за Нобелову награду, 1930. и 1950. године. Зашто је није добио 1930. и дан-данас се спекулише, мада су многобројни они који верују да је то због помоћи Србима. Чак је 2005. године, професор медицине Анджеј Горски написао: "Ко зна да ли је Хиршфелдово добровољно ангажовање у српској војсци за време Првог светског рата довело до тога да не добије Нобелову награду?" - наглашава Вацић.

Колико је помогао Србима у Ваљеву, толико је др Хиршфелд учинио и на Крфу. Када је омогућено да се, осим француске бактериолошке лабораторије, образује и српска при Санитетском одељењу Врховне команде, доктор је отпочео рад у српској војсци у изгнанству. Рад који је вредан најискреније захвалности.

- Када су Лудвик и Хана стигли у Солун 1916. године, Хиршфелдова лабораторија је била централна лабораторија српске војске, смештена у селу Седес код Солуна. За лабораторију је добио једну бараку, без пода, али је он у њој имао неколико проналазака, који су касније убројани у важне научне проналаске. Реч је, пре свега, о петовалентној вакцини против колере, пегавог тифуса и паратифуса А, Б и Ц. Захваљујући његовим мерама, српске војнике на Солунском фронту епидемија маларије је готово заобишла и спречила њено потпуно десетковање. Осим тога, Хиршфелд је у то време изоловао и до тада непознат сој паратифуса који се данас назива Salmonella hirsyfeldi - наглашава наш саговорник.

У мају 1917. године, наставља Вацић, у Солуну је отворена "Српска болница престолонаследника Александра" у којој су др Хиршфелд и пуковник др Јордан Стајић, начелник санитета, образовали српске бактериолошке кадрове. Међу њима су били, касније "цвет" српских лекара и академика: Стеван З. Иванић, Коста Тодоровић, Хранислав Јоксимовић, Милутин Ранковић и Николај Косович. Курс је трајао пет месеци.

- По повратку у Србију, Хиршфелдови су постали чланови Српског лекарског друштва, а Лудвик је именован за првог шефа Бактериолошког одељења Војне болнице у Београду. Нажалост, због несугласица са неким српским колегама, Југославију напушта у јесен 1919. године. Али, неспорно је да је утемељио српску и југословенску бактериологију и хигијену. Био је почасни гост приликом отварања Хигијенске школе у Загребу, 1928. године. Тада му је уручен Орден белога орла, одликовање које се додељује за војне заслуге - подсећа наш саговорник и додаје да се о овом великом српском добротвору у српској јавности врло мало зна и говори, а да на њега данас, век после доласка у Србију подсећа само једна уличица на Звездари у Београду.

Швајцарски лекар (лево) у Србији 1915. године

ВОЈВОДА ПРВИ ВАКЦИНИСАН

- ЛУДВИК Хиршфелд се обратио свом добром познанику из ваљевских дана, војводи Мишићу, са тврдњом да у својој лабораторији може да припреми вакцину за српску војску. Војвода му је обећао да ће се, ако успе, први вакцинисати. Тако је и било. Војвода Мишић се вакцинисао први, за њим чланови штаба и виши официри, потом преко 110.000 бораца. За успешан рад на изради вакцине др Хиршфелд је одликован Орденом Светога Саве трећег реда. Захваљујући овој вакцини српска војска је без трбушног тифуса ушла у отаџбину - подсећа Зоран Вацић и наглашава да др Хиршфелда у трећем тому "Времена смрти" помиње и академик Добрица Ћосић.

ЗАХВАЛНИ ИВИ АНДРИЋУ

ПОСЛЕ немачке окупације Пољске, Хиршфелд је као "неаријевац" избачен из Института за хигијену, а крајем фебруара 1941. године, Лудвик, Хана и њихова ћерка Марусја, пресељени су у Варшавски гето. Када се у Београду сазнало за страдање "српских војних лекара" и њихове ћерке, реаговало се одмах. Краљ Петар Други доделио је др Лудвику Хиршфелду почасно држављанство Краљевине Југославије, па је Иво Андрић, као југословенски посланик у Берлину од Немачке захтевао њихово пуштање. То је било 24. марта, а тринаест дана касније Београд је бомбардован. Ипак, Хиршфелдови су и Србији и Андрићу били врло захвални. Јуна 1959. Хана је боравила у Београду. Није срела Андрића али му је писмом захвалила "на свему што је током окупације учинио за нас". Друго писмо Андрићу, Хана је послала јуна 1962. честитавши му добијање Нобелове награде за књижевност - прича наш саговорник.