Николај Чаушеску је био председник Румуније од 1965. све до своје смрти, 1989, када је стрељан. Суђење и извршење казне су снимљени видео-камером. Снимак је муњевитом брзином обишао свет, а румунска телевизија га је приказала неколико дана касније, преноси Телеграф.рс.

На Божић 1989. Ионел Бојеру је био стражар на мелодраматском формалном суђењу диктатору Румуније и његовој жени, затим их је извео из зграде док је Чаушеску певао “Интернационалу“, а његова мање прибрана жена вриштала “Је**** се!“. Затим их је поставио пред зид и покосио их својим калашњиковим.

Све се догодило тако брзо да је војни фотограф који је снимао суђење успео да ухвати само задњи рафал и тела која су се срушила на под. Али и тих неколико секунди обележило је живот тог падобранца.

- И данас сам нервозан кад о томе говорим. Прекинуо сам два живота. У рату је то прихватљиво, али много је теже кад убијеш ненаоружане људе. То никоме не бих пожелео, иако је мени убијање људи посао – каже Бојеру, док стиска чашу ракије.

Крупан и бркат човек са мутног снимка егзекуције данас је пунашан дедица који не жали што је баш он означио коначан крај Чаушескуове тираније и владавине страха и немаштине. И његова породица је била међу милионима прогоњених.

- Мој деда је био свештеник, либерал, већи део живота је провео у затвору. Он је био заиста срећан након тих догађаја, срећан што се режим променио, што је Чаушеску мртав. Рекао ми је: Без бриге, ја на себе узимам све твоје грехе – наставља своју исповест Бојеру.

Није лако било бити један од најславнијих џелата прошлог века. Платио је то губитком приватности и брака са женом којој је сметала таква мучна слава. Бојеру верује да су баш његови меци убили Чаушескуове јер је, кад је почео да пуца, видео да се један од тројице чланова стрељачког вода скаменио на неколико тренутака, а други је заборавио оружје да стави на аутоматски начин рада па је успео да испали само неколико појединачних хитаца.

Николај и Елена “још су били веома заљубљени” и тражили су да умру заједно, успркос пресуди која је тражила одвојена смакнућа. Он им је испунио ту последњу жељу и теши се што их је убио одмах.


- Устрелио сам их веома брзо. Сматрам да сам им омогућио да умру достојанствено – додаје.

Румуни његове генерације, које је у школи одгајала комунистичка теорија, а код куће људска окрутност, и данас прилично једноставно говоре о цени политичких превирања. “Свака револуција тражи крв. А не заборавите, револуција једе своје јунаке“, каже он и слеже раменима.

Бојеру је тада имао 31 годину, био је официр у елитној падобранској јединици и јавио се као добровољац за тајну божићну мисију. Наређење су добили тек који тренутак пре сусрета с Николајом Чаушескуом који је само дан-два раније био апсолутни владар.

- Министар ме је питао, Можете ли то? – Одговорио сам – Могу. Шта сам могао да му кажем?

Румунија је падала у хаос, била је то једна од последњих земаља совјетског блока источне Европе која је свргнула комунистичко вођство. Бојеруова јединица је у тајности пратила револуцију на радију Слободна Европа. Тај радио је имао надимак “гуштерчић“, вероватно зато што се, иако забрањен, успевао да пробије кроз пукотине у зидинама комунистичке пропаганде. Цела јединица је 21. децембра била присиљена да искаже лојалност човеку којега ће Бојеру устрелити за мање од недељу дана.

- Натерали су нас да потпишемо изјаву да се не слажемо са тим што се догађа и да ћемо подупирати и штитити Чаушескуа.

Сутрадан су шокирани гледали како сиву зграду Централног комитета, седиште комунистичке моћи заузимају демонстранти, а Чаушеску и Елена беже хеликоптером.

- Војници су плакали од среће, људи за које бисте пре били помислили да се слажу са режимом, сад су прштали од одушевљења. Извадили смо скривени алкохол, врло лошу ракију и пили. Затим неколико дана у касарнама нису знали шта би са собом. Било је монотоно, али напето.

- Да бар могу да убијем Чаушескуа! Да ми падне шака, шта бих учинио? – рекао је један његов пријатељ на Бадњи Дан, а већ сутрадан и он је не знајући волонтирао за члана стрељачког вода.

- Нажалост, добио је и више од тога – каже Бојеру. Кад су се враћали с места суђења, хеликоптер је био пун тужилаца, судија и високих официра и није било места па је Бојеруов “колега” морао да седи на лешевима. “Он је највише трауматизован”, каже Бојеру.

- Онда су сви хтели да буду на нашем месту. Данас више нико то не жели. – закључио је за крај.