Горњачка клисура, или Капија Хомоља, како је занивају, представља свету котлину Србије. У самој клисури поред живог манастира Горњак, задужбине светог кнеза Лазара, налазе се још и остаци манастира Благовештење и старе српске митрополије, као и рушевине средњевековног града Ждрела.

“Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела” певао је Ђура Јакшић, одушевљен лепотом ових предела. Са ништа мање одушевљења, о истом, Феликс Каниц записује: “Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци”.

Предео поменут и описан, заиста ванредно леп и живописан, налази се на 65. километру пута, југоисточно од Пожаревца ка Жагубици у долини реке Млаве. На левој обали Млаве, приљубљен уз стрме литице Јежевице, налази се манастир Горњак, задужбина светог кнеза Лазара.

Подигнут је 1378. године, након што је Лазар овладао овим крајевима, али убрзо након тога, манастир бива оштећен, пошто је Радич Растиславић на овом простору преузео насилно власт, коју није дуго одржао. Наиме, већ у мају 1389. године, Лазар одузима Радичу имања а сам манастир предаје Григорију Синатију – Млађем.

Како би осигурао опстанак манастира, његово одржавање, као и издржавање братства у њему, кнез Лазар је многа имања, па и читава села од Подунавља до Хомоља даривао Горњаку.

Како то већ бива, на овим просторима балканским, у временима бурним и турбулентним, пре свега разне “цивилизоване” војске и ратничке хорде, поред осталог, нису штедели ни ову светињу. Турци, Бугари у првом а Немци у Другом светском рату…



Манастир Горњак је више пута паљен и рушен. Пљачкане су и одношене непроцењиве драгоцености, које су чуване у ризницама и библиотеци: повеље Лазареве и патријарха Спиридона, барјак цара Душана, чаше кнеза Лазара, златан путир, оригинална црквена звона и ко зна колико и којих све још, непроцењиво драгоцених сведока времена минулих однете су из манастира Горњак.

У малој капели, изнад манастриске цркве, узиданој у стени, што подсећа на манастир Острог у Црној Гори, положене су мошти светог Григорија Синаита. Свети Григорије прозван је Синаитом зато што се замонашио на Синајској гори. Око 1330. године дошао је на Свету Гору. Григорије је ширио своје учење о умној молитви. Један од његових ученика, патријарх Цариградски Калист, написао је његово житије. Српска православна црква слави га 7. априла и 8. августа по црквеном, односно 20. априла и 21. августа по грегоријанском календару.

Свети Григорије живео је у пећини изнад манастира Горњак. Народ верује да молитва прочитана над његовим моштима помаже женама да зачну. Много је примера оних који верују да су им мошти светог Григорија помогле да дођу до потомства.

У манастру Горњак, што је још једна подударност са Острогом и Хиландаром, постоји и лоза која лечи неплодност. Парови који имају проблема са потомством уз помоћ молитве, поста и зрна грожђа са ове лозе, како кажу, успешно долазе до наследника.



У самој Горњачкој клисури, отприлике на пола пута између некадашње Митрополије и манастира Горњак постоји једна необјашњива природна појава. Наиме, на једном делу речног тока, дугом око сто метара, Млава се уопште не чује. Ово место мештани зову “Вода која ћути”, а забележели смо и неколико легенди које “објашњавају” ову појаву. По једној причи, гласник са Косова је управо на овом месту народу јавио вести о изгубљеној бици. У том тренутку, каже легенда, све је занемело. И људи и гора и шума и вода. Од тог времена жубор Млаве се овде више није чуо. Али постоји и друго предање.

Наиме, уочи Косовског боја, ловећи по овим планинама, кнез Лазар је срео у шуми испосника, светог Григорија. Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео да пређе на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да је реч о побожном човеку, уз помоћ молитве Божије, утиша на том месту хучање реке и мирно поразговара са кнезом. Григорије је оставио јак утисак на кнеза, који је испунио жељу светитеља да се овде подигне богомоља у славу Ваведења пресвете Богородице.

Манастир Горњак има још једну неразјашњену тајну, још од времена када је настао, а која је такође везана за светог Григорија. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе. Одговор на питање зашто се вода из овог “извора” појављује само једном годишње, у одређено време – када се деле дан и ноћ, и то на Ђурђевдан, нико није дао. По некима, то су сузе испосника Григорија, који и данас помаже свом народу.

Стрме, местимично неприступачне литице Горњачке клисуре, попут природног утврђења, представљају јединствену целину, која је обухватала шире подручје средњовековног града Ждрела. Чинио га је сложени систем, фортификација (бедема, преградних зидова, кула мотриља…), стамбених целина, три манастирска комплекса и бројних испосница у пећинама, који су прилагођени конфигурацији терена.

У подножју Малог Вукана су остаци Митрополије, коју чине “Велика црква” са манастирским конацима и стотинак метара источно “Мала црква”. Претпоставља се да је била посвећена Богородици Пречистој и да је саграђена двадесетих година XИВ века. Верује се да је овде столовао браничевски епископ, па је у народу за овај комплекс остао назив – Митрополија.

У поткапини 1 км источно од Митрополије, на скученом простору, који је потпорним зидовима каскадно издељен на више нивоа, налази се манастир Благовештење са црквом. У оквиру комплекса су откривени трпезарија, пекара, пећ за печење грнчарије, а у пећини источно од цркве сазидана је испосница у три нивоа. Црква је највероватније саграђена крајем XИВ и почетком XВ века.

Све три цркве и њихово окружење су археолошки истраживани, али је остало доста нерасветљених делова прошлости града Ждрела и његових манастира, који су од доласка Св. Григорија Синаита постали једно од верских средишта у средњовековној Србији.

(ТВ Бест)