КУЋА др Арчибалда Рајса подно Топчидерског брда била је после Великог рата један од симбола Београда захваљујући светској слави великог форензичара и хуманисте. Он је 1918. оставио универзитетску каријеру и вилу у Швајцарској да би живео с српским народом, који је страсно заволео иако се у његове вође горко разочарао.

Др Рајс је подигао малу кућу у шумадијском стилу и назвао је „Добро поље“ у спомен на поприште велике битке. За њу је знала цела Европа из репортажа о швајцарском Шерлоку Холмсу, научнику и борцу за истину.

Рајсова кућа, заклоњена зеленилом, данас се не види ни из трамваја који тутње тик испод њених прозора. Нема никакве ознаке да је ту некад становао племенити пријатељ Србије, ни да је ту написао политички тестамент „Чујте Срби“, најбољу икада направљену „форензичку“ анализу српског друштва. Нема ознака ни на прилазу Рајсовој кући из безименог сокака који се одваја из Дриничке улице.

Стање „Доброг поља“ је симбол односа Србије и према великом српском пријатељу и према самој себи. Кућа у Булевару војводе Мишића 73 пуца и клизи поткопана неквалитетним мегаломанским радовима данашњих похлепних скоројевића. Према најпопуларнијој електронској мапи Београда ту се налази Музеј др Арчибалда Рајса. Станари на овој адреси немају појма да су музејски експонати.

- Већ 17 година водимо парницу око власништва над станом у кући др Рајса. Откупили смо га 1993. по ондашњим законима од Општине Савски венац. Градске власти су 1996. поништиле откуп и тужиле и нас и општину. После две пресуде у нашу корист суд је 2003. одлучио да нас врати у статус носилаца станарских права. Жалили смо се јер су две генерације моје породице улагале огроман новац и напор да од руине направе пристојно место за живот - каже Драгица Јовановић, која у кући др Рајса станује од 1963. године.

Имала је 12 година кад су њени родитељи, као и још неколико породица, добили решење да се „привремено“ уселе у руинирану кућу.

- До деведестих нико није долазио, а онда су разни људи почели да се распитују да ли је овде становао др Рајс, да ли имамо неке његове ствари. Број посетилаца се повећао кад је објављена његова књига „Чујте Срби“. Долазили су разни „стручњаци“ који су о Рајсу много причали, али у ствари нису имали појма о њему. Још увек долазе људи мислећи да у кући постоји Рајсов музеј - каже Драган Јовановић.

Рајс је у тестаменту депонованом у Лозани веома прецизно поделио сва материјална добра, међу којима и куће у Београду и у Скопљу. Вилу „Добро поље“ је оставио Београду под условом да је његови послужитељи и пријатељи, швајцарски пар Фавра и њихова деца, користе док год живе у Југославији. Скопску кућу „Душановац“ оставио је као дар Фавровима, ако се не одселе у Швајцарску.

У случају да они напусте Југославију, Рајс је завештао куће српским ратницима који су после рата живели у крајњој беди.

- Кућа „Добро поље“ треба да послужи за становање српским официрима некадашње српске војске који су у невољи и инвалиди ратова од 1912. до 1918. године. Моје имање „Душановац“ близу Скопља има припасти Удружењу бивших бораца и резервних официра Краљевине СХС, тако да на њему живе официри из редова српских ратника ако су инвалиди или у невољи - био је прецизан Рајс.

Овај тестамент, као и политичко завештање, Рајс је написао 1928. као да је предосећао скори крај. Умро је у „Добром пољу“ од последица стреса који су изазвале безочне увреде радикалског министра Милана Капетановића. Рајсове последње жеље нису испуњене. Кад су Фаврови напустили Србију 1948. „Добро поље“ није додељено инвалидима из Великог рата. Скопска кућа је конфискована. Рајсов пријатељ, пилот Сава Микић чувао је спис „Чујте Срби“ који је био сувише експлозиван за обе Југославије, јер је упозоравао Србе на лажно „братство и јединство“. Рајс је сахрањен о државном трошку, али је вест о томе како је умро од министарских увреда била цензурисана. Његов политички тестамент „Чујте Срби“ је први пут у целости објављен 1997, кад се већина мрачних прогноза остварила.

Данашња Рајсова кућа не личи на ону коју је красио натпис „Добро поље“, на трему чије су лукове носила два дрвена стуба у бојама српске заставе. Да би се ту направио музеј, неопходни су велики радови, а то је могуће само ако се станари иселе, а то је тешко због сложених имовинских односа. Један део станара одржава стару кућу под строгим условима, јер је реч о заштићеном културном добру, бар на папиру. Други немају довољно новца, па им се део крова срушио у собу, а у патосу је огромна рупа, јер се зарушио свод подрума који га држи.

- Кућа је почела да клизи и пуца током радова око новог моста. Довезли су огромне машине и почели да поткопавају двориште и руше ограду. Покушао сам да их зауставим, а шеф грађевинаца је повикао: „Болан, ја сам добио одрешене руке, могу и кроз кућу да прођем ако хоћу“. Тад сам схватио како је Рајс умро кад га је извређао ратни профитер који му је уништавао пут и ограду крај куће - уздахнуо је Јовановић.


ЗАРАТИО С ПОРОДИЦОМ ЗБОГ СРБА

Рајс се 1914. одрекао блиставе каријере шефа Криминолошког института на Универзитету у Лозани. Све знање, углед и иметак посветио је једном циљу, откривању истине о злочинима аустроугарских „носилаца културе“ у Србији. Сва истраживања финансирао је својим новцем, а хонораре за ратне репортаже уплаћивао је за помоћ српској сирочади. Рајс је дошао у сукоб с моћним германофилима у Швајцарској, али и с биолошком породицом у Немачкој. Она је прекинула све контакте с њим због бескомпромисног изношења истине о аустроугарским, немачким и бугарским злочинима над Србима.