Пиво пила и српска властела

СРБИ нису пивопије. Мада многима то тако не делује, у односу на потрошњу овог пића у свету, наша земља далеко заостаје за водећима! По глави становника годишње попијемо 65 литара пива, што је за трећину мање од Хрвата и готово упола „слабије“ од Аустријанаца. У истом периоду произведемо око пет милиона хектолитара, а, на пример, Немци скоро 20 пута више. Међутим, традиција прављења и испијања овог напитка код нас није мала.

Према речима Саше Деспотовића, инжењера прехрамбене технологије, асистента на Технологији пива Пољопривредног Факултета Земун, Срби су за ово пиће знали још у раном средњем веку. Справљали су га и пили на двору, манастирима и приватним поседима. О томе сведоче и Светосавска хрисовуља, Дечанска повеља и једно сачувано писмо краља Владислава.

Прво српско пиво правило се од слада из жита, уз поступак охмељивања. Зависни сељаци на поседима Бањског, Бистричког, Грачаничког и Дечанског властелинства, били су дужни, обично пред неки празник, да дају манастиру слад и хмељ.

Пиво се пило и у Пиротском крају, али се спремало са овсеном житарицом, и било је познато под називом „Аловина“. Слична је руском квасу. Озбиљнија употреба пива почиње у 16. веку, за време владавине деспота Стефана Лазаревића и раста привредног живота у Београду.

- У време Деспота Стефана, све се више пило пиво као ново пиће - каже Саша Деспотовић. - Након аустро-турског рата почетком 18. века и аустријске окупације Београда долази до насељавања Немаца који са собом доносе знање и технологију прозводње пива. Управо у том периоду на Дорћолу се отварају две мале пиваре радионице.

Како наш саговорник каже, када су се Турци поново вратили у Београд, пивари се селе на леву обалу Дунава и Саве, у Земун и Панчево и тако настаје најстарија пивара на Балкану - Панчевачка пивара, која је почела са радом 1722. године. Власник је био Абрахам Кепиш.

Како истраживања показују, у 18. веку се у Београду трошило много алкохола. Српски гувернер, генерал Марули, у једном извештају из 1731. године се жали како: „Сваки неваљалац, који овамо добегне и узме једну собу под кирију, купи буре или два пива или их узме на вересију“. За време немачке владавине Београдом, трошило се нарочито много пива.

- Након Панчевачке пиваре, 1730. године отвара се Вршачка пивара коју су основали немачки досељеници као коморску пивару која је била под контролом државе - каже Деспотовић.

- Убрзо након тога отварају се пиваре у Зрењанину 1745. године, Апатину 1756. године, Бечеју 1806. године, Јагодини 1852. године, Ваљеву 1860. године, Нишу 1884. године, Челареву 1892. године...

У 19. веку кнез Милош Обреновић испољио је велико интересовање за пиварство.

- На његову молбу млинарски стручњак из Сремске Митровице, Вајхапл, 1839. године отвара прву малу радионицу за варење пива у Београду, на простору између данашњих улица Скадарске и Цетињске - прича Деспотовић.

- Тако и почиње новија историја београдског пиварства. Одмах затим изграђена је и Велика пивара кнегиње Љубице, на углу Балканске и Гепратове улице, која је касније одиграла значајну улогу у културним и политичким збивањима.

У Великој пивари одржавале су се и прве позоришне представе у Београду. Касније је створено и прво Српско пиварско акционарско друштво.

Почетак 20. века обележиле су многе техничке новине, које су уведене како у београдске, тако и у остале пиваре на територији тадашње Југославије. Све новине први је уводио Ђорђе Вајферт, власник панчевачке пиваре, који је изградио нову велику пивару и у Београду, испод Топчидера, на месту данашње велике фабрике БИП.