НА данашњи дан пре тачно 62 године над Београдом су се надвили тамни облаци. Задувао је ветар, спремала се олуја. Капетан Фердинанд Нобило са командног моста брода „Ниш“, усидреног недалеко до Савског моста, забринуто је гледао у небо. Време: 13 часова. Одлучио је да исплови и око 150 укрцаних путника пре невремена превезе у Земун. Није ни слутио да ће то бити последња пловидба његовог брода. Свега десетак минута касније завршена је на речном дну, где је „Ниш“ са собом повукао више од 100 путника.

Трагедија брода „Ниш„ тог септембарског дана 1952. године ушла је анале као најтежа бродска несрећа на југословенским рекама. Уклета лађа због тога је названа српским „Титаником“, а ушће Саве у Дунав београдском Плавом гробницом. Тачан број жртава никада није утврђен, а процене о броју настрадалих крећу се од 90, колико је званично саопштено, до 126 путника, колико је тек касније пребројано.

Катастрофи путничког брода кумовао је невероватан сплет околности. Невреме тога дана метеоролози су запамтили као најжешће од како мере јачину ветра и количину кише. Олуја је била јача од 100 километара на час, а град који се сручио мало мањи од јајета. Непосредно пре тога парна машина у броду замењена је неупоредиво лакшим дизел-мотором, иако су морнари тврдили да да ће лађа бити нестабилна. На палуби, уместо 60 путника, за колико је био регистрован, било је двоструко више људи. Када је почео пљусак, већина њих је похрлила у салоне и под надстрешницу од цераде.

Издао је капетан Нобило наређење да се брод усмери прамцем ка ветру и заузме курс ка обали. Узалуд је крманош Јован Гвоздић окретао своје кормило, а стројар Душан Јовановић додавао гас. Лађа први пут није хтела да их послуша.

Недалеко од Ратног острва, код ушћа рукавца Дунава у Саву, снажан талас нагнуо је брод, а нови удар ветра га преврнуо. После свега три минута „Ниш“, је потонуо. Казаљке бродског часовника стале су на 13 часова и 12 минута.

- У води је било много људи, дављеници су се панично хватали за даске и разбацане ствари. Река је врила од удара кише и ропца немоћних људи. Било их је на десетине - сведочио је касније Михаило Гркинић, тада студент, а данас пензионисани професор Земунске гимназије.

Београдска штампа неки дан касније пренела је и сведочење савског риболовца Светислава Марјановића, који је са обале гледао драму несрећног брода:

- Дунав је био у магли. Једва сам видео контуру брода кроз кишу и град. Сирена брода испрекидано је почела да даје сигнал за помоћ. Убрзо је умукла, брод је почео да тоне. Са реке се зачуо очајнички крик људи. На води су се црнеле само људске главе, било их је шездесетак...

Са 14 метара речне дубине лађа је већ сутрадан извучена

Људима у води су притекли у помоћ лађари и рибари у десетак чамаца, али многи су се утопили пре него што су чамци, ометани олујним ветром, кишом и градом, стигли до њих. Спас је пронашло свега тридесетак путника.

Са 14 метара речне дубине лађа је већ сутрадан извучена. Фотографије које нам је уступила Фото-документација „Борбе“ сведоче о подухвату вађења несрећне лађе. На место несреће допловила је дизалица „Соча“, а тешки рониоци су лађу опасали сајлама и примакли је обали.

Београђани су данима читали имена жртава

МОСТ ЈЕ БИО ЗАТВОРЕН

ЛИНИЈА брода „Ниш„ повезивала је савску обалу Београда и Земун. Почетком септембра 1952. године обнављан је Савски мост, па се у Земун најчешће ишло аутобусима до моста, а потом пешке на другу обалу. На дан несреће мост је био затворен и за пешаке, па је путницима преостао једино бродски превоз. Речни саобраћај тада су обављали бродови „Загреб“ и „Ниш„, капацитета до 60 путника, који су тих дана превозили знатно већи број путника.

Људи који су извлачили утопљенике из реке

РЕМОНТОВАН

ПОТОНУЛИ брод „Ниш„ убрзо је ремонтован и наставио је да плови. Према старом морнарском обичају, поново је „крштен“. Под именом „Сента“ дуго је пловио на линији Смедерево - Ковин. Са овог света дефинитивно је отишао почетком седамдесетих година када је исечен у „Бродоремонту“ у Панчеву.