СЕТНУ химну српских ратника без земље „Тамо далеко“ певали су од 1917. сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима, али са обавезним стихом „Живела Србија“. Песма малог народа у Великом рату остала је дуго популарна у Европи и после Другог светског рата захваљујући француском маестру Жоржу Маринковичу, који је наступао и под псеудоним Жорж Мариел. Њему су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији открива: „Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“.

Жорж Маринкович био је у ствари Ђорђе Маринковић из села Корбова крај Кладова, изданак породице која је генерацијама давала свештена лица у области Доњег Кључа у Неготинској Крајини, наводи Ранко Јаковљевић, сарадник Историјског архива у Неготину.

Он је открио документе који потврђују Маринковићево ауторство над песмом „Тамо далеко“ у породичној заоставштини породице Јовановић. Ђорђе је до краја живота остао у контакту са ратним другом Јованом Д. Јовановићем. Заједно су прешли Албанију и опорављали се на Крфу, где је Маринковић 1916. компоновао песму која је освојила срца ратника-изгнаника.

- Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту и пишући роман о страдањима српских ратника она примећује шта Срби певају - „Тамо далеко, песму о селу, девојци, о земљи“. Сви остали учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали „Far way over there“, Французи „Au loin, au loin sur Corfu“, Чеси и Словаци „Tam v dali“... О њеном култном значају за српски народ говори и то што је Никола Тесла на вечни починак по својој жељи испраћен овом песмом - набраја Ранко Јаковљевић.

После прве Маринковићеве верзије текста за „Тамо далеко“, посвећене Корбову на Дунаву, појавило се много варијација на тему, јер су српски војници стихове проширивали именима свог завичаја.

- Певало се више верзија стихова, прилагођаваних, између осталог, осећањима војника из одређених српских регија. Верзија која се певала на Солуну набраја чак пет река и Шумадију понаособ и прави је мали „српски географски лексикон“- каже Јаковљевић.

После Другог светског рата комунистички цензори су „Тамо далеко“ дуго времена држали што даље од Србије.

- Партијски званичници сматрали су јеретичким певање „Тамо далеко“, будући да асоцира на монархију и Карађорђевиће. Жарко Петровић, популарни српски композитор, сведочи да су 1970. биле проскрибоване његове интерпретације „солунских песама“, у време заоштравања Титове политике према „српским националистима“. Ниједна српска грамофонска кућа није хтела да објави „Тамо далеко“, „Марш на Дрину“, „Креће се лађа француска“. Тако се десило да многа домаћинства у Србији у то време поседују драгоцену колекцију песама једино захваљујући околности да загребачки „Југотон“ седамдесетих година протеклог века није био „под присмотром“ због ширења српског национализма - каже Јаковљевић.

Хор Радио Београда тек 1966. снима једну верзију „Тамо далеко“, али без имена аутора. Уследила је молба из Париза исписана ћирилицом, дрхтавом руком.

- Захваљујем певачком хору из дубине душе што су снимили моју песму „Тамо далеко“... Песму „Тамо далеко“ написао сам на Крфу 1916. године после нашег повлачења преко албанске планине. Зато вас лепо молим да увек напишете моје име и презиме на програму после сваког извођења на Радију... - написао је Ђорђе Маринковић у писму упућеном Радио Београду пошто га је ратни друг Јован обавестио да је национална радиофонска кућа издала солунску песму. Маринковић је приложио и документацију која доказује његово ауторство.

Међутим, као одговор у штампи су се појавили наводни наследници другог кандидата за аутора, који су признали Маринковићу да је написао музику, али не и текст. Понудили су му нагодбу да не би повели парницу. Неки политички подобни музички стручњаци су „открили“ и да је песма плагијат. У то време оспоравање свега што је српско било је корисно за каријеру. Створена је фарса у којој су дискредитовани и аутор и стари српски ратници.

Ђорђе Маринковић је у Србији поново гурнут у заборав, док је у Француској остао популаран композитор и музичар. Неколико пута је долазио у родни крај и певао земљацима праву верзију „Тамо далеко“, причали су истраживачу стари Корбовчани.

- У најблиставијој фази каријере Маринковић је постао европски синоним музицирања на цитри. Он је одсвирао чувену мелодију у филму „Трећи човек“. Био је познат и као гитариста, свирао је укупно седам инструмената. У Паризу је од 1920. публиковао мноштво популарних композиција, од којих је један део створен на основу његових импресија из родног краја и изгнанства на Крфу. Данас је Маринковић готово заборављен у родном крају, док је на десетине интернет-сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске, преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана - наводи Јаковљевић.

ЦЕЛА СРБИЈА У ПЕСМИ   /  ПЕСМА Ђорђа Маринковића која је почињала стиховима

Тамо далеко, далеко крај Дунава

Тамо је село моје, тамо је љубав моја“

била је посвећена родном подунавском Корбову.

Српски ратници на Крфу су додавали нове стихове док се није дошло до ове верзије:

Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо далеко, где цвећу нема крај,

Тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај.

Тамо далеко, крај Саве и Дунава,

Тамо је радост моја, тамо је Београд.

Тамо где душман све руши и обара,

Тамо су моји двори, тамо је Колубара.

Тамо далеко, где сунце већ не сија,

Тамо је љубав моја, тамо је Шумадија.

Тамо где хладна протиче Морава,

Тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда Ђетине где је пут,

Тамо ми суза мајке прелива сваки скут.

Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,

Тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,

Тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај.

Тамо далеко, где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут.

Тамо далеко, где цвета бели крин,

Тамо су живот дали, заједно отац и син.

Без отаџбине, на Крфу живех ја,

Али сам клицао увек, живела Србија!

СПАСАО КРАЉА

Нема сведочанстава о томе како је и где Маринковић научио да свира и компонује. Он је „знаменити инструменталиста на цитри и дипломирани професор“, наводи париски рецензент Маринковићеве књиге „Нове рационалне и комплетне методе за тиролску цитру“. Ту се помиње да му је „једног дана 1916. године, у планинама Албаније, цитра спасила живот“, али не и како.

- Ђорђе је био три пута жењен, последња супруга била је Францускиња Магдалена, али није имао порода. У Краљевој гарди прво је био бубњар, а потом је сам тако добро научио да свира цитру да је приликом дворских концерата музицирао и на овом инструменту. Како се прича у породици Маринковић, Ђорђе је случајно сазнао да група Арнаута спрема атентат на краља, успео је да Његово величанство о томе буде благовремено обавештено, па му је касније, као знак захвалности, омогућен одлазак у Париз, ради музичког усавршавања - испричао је 2007. Љубомир Маринковић, капетан речног бродарства из Корбова, праунук Милана - рођеног брата Ђорђа Маринковића.