Хиландар испраћа брата

МОНАХ Атанасије (36) из Хиландара, који је у четвртак погинуо покушавајући да помогне грчким ватрогасцима у гашењу пожара, биће сахрањен данас на манастирском гробљу. Сахрани ће претходити заупокојена литургија и опело на коме ће се окупити комплетно хиландарско братство предвођено игуманом Методијем.

Тело најмлађег калуђера ове светиње било је јуче изложено у главном хиландарском храму Ваведења Господњег, где су монаси служили бденије. То је била једина промена у свакодневном животу манастира, који се и јуче одвијао уобичајеним ритмом. Упркос несрећи која се догодила, калуђери сматрају да смрт није разлог за тугу, већ за радост због блиског сусрета са Богом.

О трагично настрадалом монаху Атанасију речи хвале имају сви који су познавали његов монашки, али и световни живот, који је водио под именом Небојша Ковачевић. Замонашен је пре непуна два месеца на празник Светог Петра и Павла са још једним искушеником, када је добио монашко име. Одликовали су га је благост лица, смерност и послушност.

- Монах Атанасије свима нама је био све - кажу хиландарски монаси о покојном сабрату. - Да орасположи, заштити и да послуша. Изабрао је име светитеља који му је прионуо за срце. Изгарао је на манастирским послушањима још као искушеник. Радио је најпре у трпезарији, касније у пекари, на месту просфора и појца. Учио је грчки и трудио се у ватрогасној екипи, као возач у неретким пожарима. На послушању ватрогасца га је и смрт затекла.

У Хиландару објашњавају да је отац Атанасије пожурио да спасе грчке колеге који су се ватрогасним возилом сурвали у дубодолину недалеко од скита Свете Тројице. Ватрогасно возило којим је управљао на сличан начин је слетело у исту провалију, само једну кривину раније.

Монах Атанасије биће сахрањен данас на малом манастирском гробљу. Према древној, хиљадугодишњој традицији, после опела служеног у цркви, поворка калуђера кренуће уз појање ка месту укопа. Монаси на Атосу вековима се сахрањују полагањем у земљу без ковчега. Њихова мантија се ушива, а лице се прекрива паном (свештеничком капом са прекривачем за главу), коју је носио за живота. Тело покојника уз молитву се спушта у гроб, после чега се братство враћа свакодневном манастирском животу.