Добри човек из доброг потока

ПОСЕТИЛАЦ који први пут крочи кроз двери Добропоточке цркве брвнаре у Крупњу, остаје запањен кад зачује звуке раскошног литургијског појања у малом храму, иако у њему нема ни свештеника а хор не би имао где ни да стане. Међутим, утисак светости не би могао бити већи ни у некој огромној катедрали. Иако је реч о најстаријој цркви крупањског краја, у њој електронски сензори активирају плејер који емитује духовну музику и етномузиколошке које је снимио свештеник Александар Ђурђев, а који је и историчар, етнолог, публициста и кад затреба - зидар.

Он је и уметник и главни урбаниста комплекса брвнара и подземних цркава око храма Успења Пресвете Богородице на стрмини брда Добри поток, око километар северно од центра Крупња. Ипак, он наглашава да је народ Рађевине прави творац овог јединственог духовно

-музејског комплекса, који је држава заштитила као културно добро. Свака од брвнарица крије у себи музеј, од оног посвећеног деци, преко пчеларства, заната - до лова. Ипак, подземни храмови у рудничким окнима посвећени Светом Прокопију и Светој Параскеви су места где ходочасници и посетиоци остају затечени.

Они су, каже отац Александар, пронађени и изграђени Божјом промишљу и постали су једна од многих легенди о Добропоточкој цркви, које су је окружиле и пре но што је направљена у средњем веку. Предање каже да је првобитна намера била да се храм који се први пут у турским пописима помиње 1528. подигне на вису Лазарици изнад Крупња.

На том месту је био обележен простор и постављено кандило на месту будућег олтара. Ноћ уочи почетка зидања, знаци неимарства су нестали као и кандило. Верници су кренули у потрагу за починитељем недела, а онда су неочекивано нашли упаљено кандило на месту олтара данашње Добропоточке цркве. Ту су сазидали храм који је много пута паљен до темеља и увек обнављан.

- Кад сам дошао у Добри поток, одлучио сам да направим подземну капелу Светом Прокопију заштитнику рударства, које је још од Рима основ привреде овог краја. То је била храмовна слава пре Другог светског рата, а у време владавине комунистичке идеологије је забрањена. Размишљајући где да почнем с копањем, видео сам лисичију јаму и учинило ми се да је то добро место. Засукао сам рукаве, узео крамп и лопату и почео да радим. Старији људи су дошли да виде шта то њихов млади и луди поп намерава. Рекли су: "Оче, знате ли да рскопавате рудник у ком су наши ђедови радили?" Придружила су се четворица старих рудара и уз Божју помоћ направисмо капелу Светог Прокопија. После смо нашли и отворили још једно забрављено окно у ком је капела Свете Параскеве, због ког сам научио и да зидам. На крају су уследили музеји, јер је наш народ хтео да помогне да се сачува сећање на стара времена - скромно каже отац Александар Ђурђев.

ПОЈАЊЕ ЗАТВОРИЛО ХОДНИК У РУДНИКУ

ИСКОПАВАЈУЋИ рударска окна у којима је данас капела Светог Прокопија, отац Александар Ђурђев открио је и ходник који је водио до прага старе цркве брвнаре и онда се необјашњиво завршио. На његовом крају налазио се крст.

- Стари рудари су ми објаснили да у том ходнику ниједна мина није хтела да експлодира, иако су данима покушавали да наставе ископавање. Онда су ноћу чули појање и видели чудне прилике у мантијама како обилазе око окана и цркве. Замолили су управу рудника да се радови прекину, што је и учињено, а затим су ставили крст на тај ходник који је водио до црквеног прага - каже отац Александар Ђурђев.