АСАМБЛАЖИ. По свему необична уметничка дела. Велика платна са мало или нимало потеза кичицом. Више је на њима провидне пластике, исечених металних цеви, гумица, комадића фолија, севчица за сок, каменчића... На први поглед делују апстрактно, неразумљиво. Али, чим их мало дуже „откривају“ посматрачи тврде да их разумеју. Кажу, због светлости која извире из „слика“.

Баш је то била жеља аутора, сликара Јована Пантића. Да игра светлости повеже његове асамблаже са посматрачем. Она истинска, права религиозна светлост. Као на старим иконама које савршеном игром светлости и боја вековима „разговарају“ са посматрачем.

А, Јован Пантић, готово да зна све тајне светлости и боја старих икона. Зна, јер је један од најбољих српских конзерватора и рестауратора. Један од малобројних којима се поверавају конзервација и рестаурација нашег највреднијег културног и уметничког блага. Дела наших знаних и незнаних сликара, иконописаца и фрескосликара. Дела страних мајстора, која су неким знаним и незнаним путевима Господњим, доспела до наших простора. Попут Реноарове „Купачице“, украдене из Народног музеја у Београду, средином марта 1996. године и пронађене четири дана касније...

- Лопов је исекао из рама, савио на погрешну страну, лицем унутра, и ставио под мишку. Тако је за неколико минута најстрашније оштетио слику насликану око 1915. године - присећа се Пантић.- Њена рестаурација била је један од највећих и најодговорнијих изазова које сам имао у послу. Истина, дуго се већало да ли да се рестаурација повери страним или нашим стручњацима. Срећом, одлучено је да „Купачицу“ обнове конзерватори Народног музеја у Београду.

Захваљујући знању о новим начинима конзервације стеченом у престижној Школи конзервације Краљевске академије лепих уметности у Копенхагену, Пантић је са колегама, после годину и по преданог рада, Реноаровој „Купачици“ вратио стари сјај и живот. Без видљивих знакова конзервације на лицу и полеђини.

- Конзервација и рестаурација су све мање дело појединца, а све више рад групе научника - каже.- Учествују сликари, физикохемичари, историчари уметности... Што је дело познатије и сликар важнији, послови постају значајнији и важнији, обезбеђује се више новца.

Ипак, наглашава, стрпљење, одговорност и обазривост, и стрепња, обележавају сваки рад конзерватора и рестауратора.

- Стрпљење због неопходног поистовећивања са сликаром, откривања његовог „рукописа“ и технологије рада. Одговорност и обазривост подразумевају сагледавање свих аспеката и могуће последице конзервације и рестаурације. Ништа се не почиње док се не промисли сваки корак. А, стрепња је заправо свест о важности оног што радите. Јер, у рукама имате дело које је део културне баштине, које је до руку конзерватора дошло из минулих векова, а требало би да га сачувамо за будуће. У том случају ником не може да буде свеједно - открива Пантић.

А, међу хиљадама дела која ће захваљујући раду нашег саговорника видети и будући нараштаји су слике на платну и дрвету из збирки Народног музеја у Београду, Новом Саду, Чачку, Ваљеву, Крагујевцу, Смедереву, Врању, Нишу, Јагодини, Земуну, Ужицу, Ариљу, Вршцу... Иконе и предмети из Пећке патријаршије, Дечана, Хиландара, Милешеве, Благовештења под Кабларом... Иконостаси из Западне Славоније, Далматинске Загоре и Книнске Крајине, Херцеговине, Мађарске, Румуније... Збирке слика Народне банке, Скупштине и Владе Србије, Галерије САНУ... Дела Реноара, Јутхвела, Лубарде, Коњевића, Милуновића, Јовановића, Орфелина, Свободе, Предића...

- Од свега што сам урадио посебно место у мом срцу припада рестаурацији иконостаса Цркве светих апостола Пећке патријаршије. Зато што је професор Милорад Медић пронашао подножје крста за који се веровало да је изгорео у пожару 1940. године. „Оживљен“ крст с подножјем представљен је на једној изложби у Бечу, а тадашњи чувени кардинал Кенинг је био одушевљен када га је видео. Крст је Лонгиново дело, а имао је и тајни натпис који су дешифровани - сећа се Пантић.

ЧУДАН ПУТ ИКОНОСТАСА

ЈЕДНО од највећих задовољстава причинила ми је рестаурација иконостаса из Благовештења кабларског. Сачувани делови били су прилично уништен и расклопљени у неком подруму, иконе раштркане на све стране, а у Народном музеју се чувао крст у изузетно лошем стању. Неке иконе су „пратиле“ српску војску преко Албаније, неке су завршиле у Риму и Ватикану. Срећом, иконостас је крајем 19. века фотографијом овековечио један руски путописац, а и ми смо били мотивисани да га обновимо, између осталог, и зато што је у тај манастир сваке године долазио патријарх Павле. Иконостас смо рестаурирали око годину, а урађен је од оригиналних делова, реплика и копија, открива наш саговорник.

ХРОНИЧАН НЕДОСТАТАК НОВЦА

- ГОТОВО никада за мог радног века, није било довољно новца да се конзерваторски и рестаураторски послови раде са довољно новца. Увек га недостаје и никада нема средстава да се нешто комотно одради. Зато су разна „довијања“ саставни део нашег посла у Србији. А, не би смело да буде тако, јер је обнова баштине непрекидан процес. Стално се нешто обнавља, а обновљено контролише и прати. Због поколења која долазе, да и они имају шансу да виде оно што су им преци оставили пре много векова - подсећа Јован Пантић.