Ана се пoезијом бори против неизлечиве болести, а родитељи без посла

АНИНЕ звездане очи. Сивоплаве, мирне, бескрајне. Огледало душе пуне љубави. И челичне воље. Оне која је руком Ане Илић (19), на хартији, занавек, исписала, засад две збирке песама. Воље која је девојчицу с ретком болешћу сврстала међу ретке песничке таленте. Жудње за животом која је поезију девојке „на мегдану са страхом“ сврстала у Антологију најлепших љубавних песама српских песникиња.

„Оне звездане очи“, недавно објављену другу збирку песама, храбра Ана из Владичиног Хана посветила је онима који су разумели њен осмех.

- Критичари, ипак, кажу да је ова збирка, за разлику од прве „Под светлом истине“, мрачнија, са много мање сунца и живота - прича Ана. - Али, то су само периоди у животу који показују мој „распон“ као песника. Мада, признајем, има ту и много потребе да укажем на цинизам око мене, али и на сазревање које ми помаже да га потпуно одбацим. И, није то само цинизам који видим због моје болести и ситуације, него и онај са којим се врло често сусрећу моји вршњаци, готово на сваком кораку.

Док слушамо насмејану плавокосу девојку како прича о будућим збиркама песама, и прозе, за коју је, тврди, много талентованија, ни једног тренутка не помишљамо да Ана врло добро зна да је суочена са тешком, неизлечивом болешћу. Фридрајховом атаксијом, која јој је временом ослабила срце, а зглобове оштетила толико да је ову девојку пуну живота натерала да се креће само у колицима.

- Имала сам девет година када сам од родитеља сазнала да имам опасног, неуништивог непријатеља против којег морам да се борим свом снагом. А, много моје снаге је баш у поезији и свима онима који је читају - смирено каже Ана.

За њу и породицу, додаје, протекле године јесу године борбе против болести, али је сваки дан нови почетак. Почетак нове љубави, радости, храбрости, вере, наде, искушења... Јер, све то, каже, дели са многобројним искреним пријатељима и породицом.

- Свесни смо и научени да имамо привилегију да упознамо свет и живот из једне, већини непознате перспективе, можда чак и да осећамо више и другачије, макар извор за то била и нека лоша осећања - кажу Лјиљана и Горан, Анини родитељи. Кажу као да им је све друго у животу потаман. А није!

Обоје без посла, пристају да раде све што ће донети бар динар за куповину Аниног лека, оног који успорава ток болести.

- Лек генеричког назива „идебенон“ купујемо у Италији под називом „мнесис“. Паковање које је довољно за месец дана кошта око 1.300 евра. Јефтиније, можемо да га купимо и у Америци, али су тамо набавке врло несигурне будући да га има па нема - открива Горан, не скривајући да је захвалан свима који су Ани и њима помогли протеклих година. Од школа у Владичином Хану, општине, до Електропривреде Србије, оних који су јој помогли да барем једном годишње оде у бању на рехабилитацију...

Више их, каже, брине оно што их чека када на јесен Ана отпочне студирање на Филозофском факултету у Нишу. А и син Никола је студент у, како Ана каже, „Миљковићевом граду“.

- Трагамо за станом који би требало да буде близу факултета, у приземљу, са улазом који омогућава кретање колица. Знате, наша Ана нема право на лекове, од пре три године нема право на бањску рехабилитацију, али ми верујемо да има право на живот. Верује и она. А док верује и упорно се бори да живи, ми смо спремни да урадимо све да јој у тој борби помогнемо - поручују Лјиљана и Горан.

Ана се смешка, као да већ пише неку нову песму о животу који је, поручује, један, јединствен, вредан сваког дана и секунда, сваког удаха и трептаја срца, сваке песме...

О Ани Илић, њеној новој збирци песама, и акцији коју подржавају хумани људи можете више видети на Фејсбук страници "Под светлом истине - Ана Илић".