Две сестре - цело сестринство

МАНАСТИР Мала Ремета самује на западним обронцима Фрушке горе, ушушкан у долини између два брда, окружен шумом и манастирским шљивиком. А, у манастирском дворишту самују и игуманија Рафаила, која је напунила 45 година боравка у овој светињи и једина монахиња - Ефросинија, која ту борави пету годину. Мала Ремета је женски манастир са најмањим бројем сестринства на Фрушкој гори.

Када је пре скоро пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине. Каже да је то било тешко време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према цркви и манастирима.

- Био је запаљен конак, спавала сам готово под ведрим небом, а да би се прехраниле ја и још једна монахиња, која је тада била овде, ишле смо у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да зарадимо за храну и да нешто пара уложимо у оправку конака - прича Рафаила која је ушла у осму деценију живота. - Брале смо липов цвет, сушиле га и продавале. Од шљивика манастирског је била боља зарада, пекле смо ракију и продавале, а онда тај новац улагале у оправку и сређивање ове светиње.

Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова, замонашила се са 19 година. После смрти оца и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила и касније умрла.

- Дуго година сам била сама, а онда је пре пет година дошла сестра Ефросинија, и нас две одржавамо манастирски комплекс који се простире на четири јутра земљишта. Мене године газе, немам више снаге као пре, а цео терет пао је на њу - са сетом говори игуманија.

Кише удариле, па трава покушава да заузме манастир, монахиња све коси тримером. Немају ко да им помогне.

- Мати је стара, не може да ради напорне послове - говори Ефросинија, која на рукама има жуљеве од рада.

Око манастирске цркве и конака увек има засађеног цвећа, све је уређено и под конац дотерано. Они који дођу не могу да поверују да то све одржавају само две жене. Недељом овде нема богослужења, па оне одлазе на литургије у манастир Јазак.

- Ретко ко свраћа у Малу Ремету, нашег манастира дуго није било ни на карти. Када би нам асфалтирали пут иза манастира у дужини од километар и по, нас би спојили са осталим манастирима и онда нас туристиче екскурзије не би обилазиле. Овако смо скрајнути с пута - прича Рафаила док полако корача манастирским двориштем уз помоћ штапа.

Каже да им је саветовано да пређу у други манастир, да не буду саме, да се не муче толико. Али, обе веле да су хтеле да буду монахиње и да се нису покајале. Да остају у Малој Ремети, с вером у Бога и у боље сутра.