НИ 80 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није доступан, открива проф. др Предраг Симић. Он је више пута тражио ове документе на увид од 2004. до 2009. док је био амбасадор државне заједнице СЦГ, а затим Србије у Паризу.

- Политичка позадина убиства краља Александра Крађорђевића још увек је мистерија. Једина преостала шанса да се пронађу недвосмислени докази је објављивање извештаја државне комисије из Екс ан Прованса. Међутим, сви покушаји да добијем овај извештај били су узалудни. Увек је изналажен неки изговор да будем одбијен. Касније се то поновило и колеги историчару Милету Бјелајцу. Извештај о убиству краља Александра је под ембаргом и после 80 година. Вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету - сматра др Симић.

О атентату на краља Александра, површно посматрано, познато је све. Он је разарачем „Дубровник“ стигао 9. октобра 1934. у прву званичну посету Француској, великом ратном савезнику. Монарха су сачекали министар спољних послова Луј Барту, министар ратне морнарице Пјетри и генерал Жорж из Ратног савета. Маршал југословенског двора Аца Димитријевић био је ужаснут лошим мерама обезбеђења, о коме је бринула само локална полиција, иако су и новине „Пари-миди“ и „Пари -Соар“ на дан краљевог доласка писале о усташким терористима и могућности атантата у Марсељу.

ОД АТЕНТАТА ДО НАТО Капетан Ханс Шпајдел, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.

Одред мотоцикала који је требао да прати кола с краљевском свитом и домаћинима није се појавио. Њихову улогу су преузела два коњичка официра која су јахали поред возила и неколико коњаника испред колоне. Краљ Александар, министар Барту и генерал Жорж су смештени у полован отворени аутомобил, власништво марсејске полиције. Такав модел није коришћен за превоз званичника још од атентата на француског предсендика Карноа.

Колона се кретала брзином пешака, а размак између полицајаца који је требало да држе масу људи на тротоару био је 10 метара. Зато је у 4 и 20 на папучу аутомобила лако скочио атентатор и запуцао из „маузера“. По званичној верзији два метка погодила су краља Александра, један Бартуа и четири генерала Жоржа. Полицајци су почели да пуцају у гомили и убили су два посматрача, а двојицу ранили. Атентатор кога је маса линчовала умро је не долазећи свести. Идентификован је као бугарски терориста Владо Георгијев Черноземски, алијас Величко Димитров Керин, алијас Владо Шофер. Он је био терориста ВМРО, али је радио и као плаћени убица, па су га ангажовале хрватске усташе да буде инструктор атентаторске групе коју је обучавао у Мађарској, у логорима Јанка Пуста и Нађ Кањижа.

- После убиства краља Александра само је Мађарска због подршке усташама осуђена у Лиги народа, а не и Мусолинијева Италија која их је такође подржавала. Вероватно су односи с Италијом и разлог зашто Француска и данас држи извештај о атентату под ембаргом. Париз је између два рата увек био разапет између „свог чеда“ Краљевине Југославије и Мусолинијеве Италије, с којом је Француска кокетирала рачунајући да може да је окрене против Хитлера - сматра др Симић.

Италија је била у перманентном сукобу с Југославијом, сматрајући да јој припада цела Далмација. Мусолини је зато пружио уточиште Павелићу и његовим усташама. С друге стране, 1934. Мусолини је био у сукобу и с Хитлером, због намере Немачке да анектира Аустрију. Француска је у томе видела шансу да створи антинемачки савез. Међутим, губила је подршку краља Александра који је почео да даје изјаве да „Југославија није француска колонија“ и да „ниједна одлука у Европи не вреди без Немачке“.

- Краљ Александар је још 1933. почео да се окреће ка Немачкој. Он је „измислио“ Милана Стојадиновића, који је касније као председник владе извео до краја заокрет ка Берлину. Зато не чуди што је лично Херман Геринг дошао на краљеву сахрану. Тако да је неизбежна сумња да је иза атентата стајао Мусолини кога је Француска покушавала да увуче у антинемачки блок. Путовање краља Александра у Француску био је последњи покушај да се направи неки антинемачки савез, чији је иницијатор био министар Луј Барту. Постоје чак и сумње да је Барту, а не краљ Александар, био прави циљ атентата - каже др Симић.

У случају Бартуовог убиства ствари су још нејасније него код југословенског суверена. Иако су сведоци атентата одавно мртви, а извештај комисије која га је истраживала недоступан, постоје информације које показују мањкавости званичане верзије догађаја.

- Веома је интересантно да је Луј Барту није погинуо од хитаца атентатора Черноземског, већ од залуталог метка жандарма који су пуцали у оном метежу. Сви су били заузети око краља и заборавили на Бартуа, старог човека, који је искрварио и умро. То ми је причао Бартуов син кога сам упознао у Француској - наводи др Симић.

Саговорник „Новости“ подсећа да је Луј Барту дошао на чело фрнцуског министарства спољних послова неколико месеци пре атентата, у фебруару 1934, а пошто је видео опасност од обнављања немачког милитаризма одмах је почео да ради на стварању система антинемачког европског система безбедности, у коме је требало да буду и Југославија и Мусолинијева Италија, која је помагала Павелићеве усташе.

Убиством краља Александра и министра Бартуа на врло специфичан начин бавио се руски историчар, стручњак за Балкан, Владимир Константинович Волков. У његовој књизи „Тевтонски мач“ могу се наћи подаци којих нема у другим делима на ову тему, а можда и објашњење како је Барту страдао од оружја које су формацијски носили француски жандарми.

Волков сматра да је прави циљ атентатора био француски министар Барту, који је 1934. успоставио односе са Совејтским Савезом и покушао да створи антинемачки савез у Европи.

Историчар је дошао до докумената који доказују да је постојала диркетна веза између атентатора и тадашњег немачког војног аташеа у Паризу, генералштабног капетана Ханса Шпајдела, али и да су имали сараднике и француским службама безбедности. О томе сведочи писмо немачког шпијуна Ханса Хаака упућено осам дана пре атентата аташеу Шпајделу.

- Војске за очување реда неће бити, према речима де Ла Форкада оружана пратња мотоциклиста која је била предвиђена биће укинута - поручио је Хаак.

Аташе Шпајдел одмах је о томе известио Хермана Геринга.

-Господине генерале! Дозволите да вас обавестима да је у складу с вашим наређењима припрема операције „Тевтонски мач“ већ завршена. Ја сам са господином Ванчом Михајловом подробно размотрио све раположиве могућности. Решили смо да операцију извршимо у Марсељу: тамо ће се срести оба лица која нас интересују. Владо Шофер је спреман - известио је Шпајдел.



АНТИНЕМАЧКИ СТАВОВИ БАРТУА

ИСТРОРИЧАР Владимир К. Волков наглашава да су нацисти знали да је Барту њихов најљући противник у Француској и креатор антинемачког система европске безбедности који је успео да доведе до зближавања Француске и Совјетског Савеза.

Замисао да се Барту убије била је истовремено и примамљива и опасна за нацисте јер би откривање њиховог учешћа у таквом међународном злочину могло би да има катастрофалне спољнополитичке последице за Немачку. Зато је било неопходно да сакрију своје учешће у атентату.

-Полазна тачка били су подаци да усташе спремају атентат на краља Александра, а друга повољна околност била је вест о предстојећој Александровој посети Француској где су га очекивали сусрети и преговори с Бартуом. Тако се могло под видом атентата на Александра организовати и убиство Бартуа - сматра Волков.