НАЈТЕЖА је ноћ Церске битке. Она између 14. и 15. августа 1914. године. Гранате падају на све стране, свуда мртви и рањени. Војници Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије јуначки се боре око Текериша. Међу њима и Милета Милутиновић из Седлара код Свилајнца. Рањен, гелери му израњавили обе ноге. Саборцима не да да му помогну, имају важнија „посла“. Сам, уз много напора, једва је допузао до куће Тихомира Стевановића. Срећа због помисли да ће му домаћини помоћи нестаје у трену. Кућа празна, чељад избегла. Да превије ноге треба му чиста тканина. Где да је нађе? Како да узима туђе? Да ни би искрварио, ипак, отвара сандук који му је ту, на дохвату. А у њему везени пешкири - девојачка спрема! С једне стране извезено: „Перса Спајића ђевојка“, а са друге „Добро јутро добри домаћине, сретан ти празник“. Дилема велика, али избора нема. Милета узима два пешкира и превија ране... После неколико месеци, опорављен, враћа се у борбу, пролази албанску голготу, учествује у пробоју Солунског фронта, али од текеришких пешкира се не одваја.

По завршетку рата Милета се вратио у Седларе, али је сачувао само један пешкир. Време пролази, а савест због узимања пешкира из напуштене куће, па још из девојачке спреме - не да му мира! Распитивао се, зато, годинама о Стевановићима и Спајићима из Текериша. Сазнао је и да је Перса током рата, пре удаје, умрла од туберкулозе, али савест српског војника налаже му да сачувани пешкир врати.

ЕКСПОНАТ Светланка Милутиновић показује седло Драгомира Рајића из Узвећа

- То је и учинио када је са унуком дошао на обележавање шест деценија Церске битке. Пешкир је поклонио Музеју „Церска битка“ на Текеришу, они су га предали месној канцеларији, одакле је, септембра 1975. године, доспео у шабачки Народни музеј - прича за „Новости“ историчар Светланка Милутиновић, кустос Музеја у Шапцу.

СЕДЛО КОЊА АЦУЛЕ ЗАНИМЉИВ експонат Музеја у Шапцу је и седло коња Ацуле. На позив отаџбине, у Први балкански рат, Драгомир Рајић из Узвећа код Богатића, одјахао је на свом зекану Ацули. Са њим је „прошао“ оба балканска и Први светски рат као борац коњичког пука Дринске дивизије. По повратку у Узвећу, 1919. године, Ацула више није хтео да ради обичне пољске послове, у таљигама није хтео ни да мрдне. Само је тражио газду који му је пак „дао вољно“ до краја живота. Ацула се шетао по пашњаку, Драгомир се бринуо о њему и поваздан разговарао са њим као са другом. Када је Ацула угинуо, Драгомир је испекао прасе, изнео бурић најбоље ракије и позвао преживеле саборце да сахране ратног друга - открива Светланка Милутиновић.

- Текеришки пешкир је сада део наше сталне музејске поставке као експонат који потомству најбоље сведочи о лику и моралу српског војника из Првог светског рата. Реч је, иначе, о типичном пешкиру тканом у Поцерини почетком 20. века и спреманом за девојачку спрему. На оба краја украшен је црвено-жутим положеним линијама и цветовима, а обрубљен је чипком.

Да прича о Текеришком пешкиру Персе Спајића ђевојке и моралу српског војника Милете Милутиновића не буде само прича из музеја, већ да се о њој чује и у Србији и у свету постарале су се чланице Креативне ткачке радионице Градске организације инвалида рада у Шапцу. Уз дозволу надлежних из Музеја, њих 35 обучило се 2009. године да га истка на хоризонталном разбоју.

- Када је реч о ткању, чувени Текеришки пешкир је врло, врло захтеван, због танких нити лана и памука, преткивања бојеним нитима преко дашчице и израде парташица. Најбоље ткаље, за месец, могу да исткају највише три пешкира ако раде осам сати дневно - открива Мирослава Савковић, председница Градске организације инвалида рада у Шапцу и наглашава да сваки детаљ копије Текеришког пешкира потпуно одговара оригиналу. Ипак, иако га ткају од истог материјала, онај на оригиналу је недостижно бољи и квалитетнији. Зашто - још нису успеле да одгонетну.

Пешкир је, објашњава Мирослава, у ткању дуг 220 центиметара, а готов, са чипком 250. Вез је пак најједноставнији, бод за бодом. Да би све било исто као на оригиналу за бојење користе биљку броћ и галицу, а последњи ред чипке хеклају црно обојеним концем. Такву чипку на пешкирима у девојачкој спреми, никада и нигде више нису виделе. Као да је Спајића ђевојка црним концем показала да зна да удају неће дочекати.

- Текеришки пешкир „упакован“ са причом о његовој историји је врхунски, јединствен, оригинални сувенир који је одушевио чак и Тошија Цунозакија, бившег амбасадора Јапана у Србији, али и све знане и незнане који су га купили или добили на поклон -каже наша саговорница.


ТРАДИЦИЈА Пешкир има 220 сантиметара

Ипак, наглашава да је „оригиналан“ Текеришки пешкир за наше прилике скуп, па га углавном ткају за наше људе у иностранству или за установе и колективе који га поклањају својим страним пословним партнерима.

-Као доступнији сувенир ткамо пешкире који садрже мотиве оригиналног Текеришког пешкира, а посебно, ове године, на њима веземо натпис: „Ваша дела су бесмртна 1914-2014.“



ДОЧЕКАЛИ СВАТОВЕ

ЕВОЈАЧКА спрема Персе Спајић ђевојке није дочекала сватове, али Текеришки пешкир јесте. Његове копије окитиле су, прошле јесени, сватове породице Лукић у Канади. Њихова рођака Гордана написала нам је да су им „донели много топлине, радости и сунца из родног краја. Данас украшавају куће наших драгих пријатеља и фамилије од Канаде, преко Јамајке до Јапана“ - прича Мирослава Савковић.