Село Струганик, подно Маљена, у општини мионичкој, постало је широм света славно по војводи Живојину Мишићу, бриљантном стратегу, креатору тактике Колубарске битке, велике победе српске војске над аустроугарском армадом у Првом светском рату. Живојин, најмлађе, тринаесто дете Радована и Анђелије, миљеник родитеља јер је био најмањи у породици, стасао је у војсковођу који је допринео томе да мала српска краљевина на колена баци моћну жуто-црну царевину.

Данас у малом Струганику има 12 кућа Мишића. Презиме су, каже предање, добили по Миши Каљевићу, који се давно први доселио из Црне Горе, из села Тепци, под Дурмитором. До родне куће војводе Живојина Мишића, која је и музеј, води једва проходан сеоски пут, пун рупа, као да је био на нишану аустроугарске артиљерије. На вратима катанац. На капији телефон Туристичке организације Мионица, да намерници позову кустоса, да дође из варошице. О музеју се, доскора, старао Миодраг Мишић, најближи војводин потомак у Струганику.

- Никола, најстарији брат Живојинов, био је мој чукундеда - објашњава Миодраг. - Има нас Мишића у Београду, Крагујевцу. Кажу, има их и у Нишу. Али, нису нам сви фамилија, већ само они који славе Томиндан, чија се икона налази и у војводиној родној кући.

Небројено пута Миодраг је посетиоцима музеја надахнуто причао како је Живојин учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. године. Трипут био пензионисан, па враћан у војну службу, кад је то отаџбини требало. Командовао је Првом армијом у Колубарској бици и приликом пробоја Солунског фронта. Предавао стратегију на војној академији. Био начелник Врховне команде. Имао сијасет српских и страних одличја.

- Нико у фамилији, после Живојина, није одабрао професионални војнички позив - каже Миодраг. - Ето, мој унук, ћеркин син Богдан, управо добровољно служи војску у Ваљеву, баш у касарни која носи име његовог славног претка - „Војвода Живојин Мишић“, којим се поносе Струганик, Мионица, цела Србија.

У Струганику, у војводиној фамилији имају само једног Живојина Мишића. Седамнаестогодишњак, ученик трећег разреда Техничке школе у Ваљеву, који живи недалеко од родне куће славног војводе, име је добио по жељи оца, Мирослава Мишића.

- Решио сам да син понесе име нашег знаменитог претка - каже Мирослав. - Нисам о томе никоме причао, а кад се син родио, кум је на папиру написао пет имена. На првом месту било је - Живојин!

А Живојин, који носи име чувеног војсковође, сваког дана из Струганика путује 35 километара у школу у Ваљево. Није му тешко, кад се врати, да родитељима помаже у свим пословима на имању - оре, купи сено, вози трактор...

- Док сам ишао у Струганик у школу, често ми је учитељица говорила да учим, да не бих обрукао војводу - каже уз осмех Живојин. - То су ми касније причали и наставници у мионичкој школи. Сад исто ми кажу и професори у Техничкој школи у Ваљеву. Учим, трудим се да га не обрукам. Поједини другови зову ме „војвода“. Име не бих мењао ни за шта на свету.

Често, вели Живојин, оде до родне куће свог славног имењака. Да се подсети чије име носи. Војводина кућа под заштитом је државе, као пример народног градитељства прве половине 19. века. Музејска поставка садржи његове бројне личне предмете - сабљу, дурбин, ордење. У дворишту су вајат, магаза, млекар...


Мост у Мионици на којем је војвода Мишић зауставио збег

- Поносан сам што је мој унук наследио име таквог јунака - каже Слободан Мишић. - Он је наша дика, сигуран сам да ће именом и презименом уздигнуте главе ићи кроз живот. А какав је човек био војвода, сведочи и догађај кад је у Мионици спречио бежанију српске војске...

Војници! Децо! Станите! Усправите се! Окрените лице непријатељу!“ Тим речима Живојин Мишић зауставио је на мосту преко реке Рибнице у Мионици расуло Прве српске армије, на чије је чело био постављен уместо рањеног и болесног команданта Петра Бојовића. Панични збег војске и народа у трену је претворио у организовано одступање, да би само две недеље касније у Колубарској бици бриљантном тактиком победио неупоредиво јачу аустроугарску војску и добио чин војводе.

ПРИЗНАТ ОД ВЕЛИКИХ СИЛА

-ЖИВОЈИН Мишић је признат од великих сила као један од највећих војних стратега 20. века - каже Миодраг Мишић. - Његова тактика, примењена у Колубарској бици, и данас се изучава на чувеним војним академијама широм света. А кад сам у гимназији учио историју, Први светски рат био је тек поменут, о Живојину и осталим српским војводама није било ни помена. Вероватно зато јер је Јосип Броз, у Колубарској бици, био каплар аустоугарске војске. Али, о Живојину много сам сазнао од родитеља и старијих Мишића, па и то да је захваљујући њему Мионица указом краља проглашена за варошицу...

ЋЕРКЕ И СИНОВИ

Живојин је био ожењен Лујзом из Беча, чији родитељи нису били одушевљени зетом. Имали су три ћерке (Елеонору, Олгу и Анђелију) и три сина, који нису имали потомке. Радован и Александар учествовали су као официри у Првом светском рату, а најмлађи Војислав је у то време био малолетан.

-Задесила их је касније трагична судбина. Најстарији Радован је заробљен у Другом светском рату и депортован у логор у Немачкој, где је умро 1943. године. Александар, припадник Равногорског покрета, у Струганику се лажно представио као Дража Михаиловић, да би га спасао од Немаца, те је са пријатељем, Словенцем Иваном Фреглом, ухапшен и новембра 1941. године стрељан у Ваљеву. Најмлађи Војислав отишао је у партизане, али је за време Информбироа био на Голом отоку. Умро је 1974. године у Београду - прича Миодраг Мишић.