У САРАЈЕВУ данас мало шта подсећа на атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. Више нема ниједне улице која носи име видовданских јунака - ни Улице Младе Босне, ни Принципове, а некадашња Рудолфова, у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица зелених беретки. Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.

Улица Данила Николића (главног организатора атентата), на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсео Принцип, а у комшилуку је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као пре Првог светског рата и за време НДХ.

Ни Улица Мухамеда Мехмедбашића, једног од најзначајнијих младобосанаца, који је са Аписом осуђен у Солунском процесу јер је наводно покушао да убије краља Александра, више не носи његово име. Налази се на Илиџи, а на десетак минута одатле још живи Мухамедов 80-годишњи син Владо. Чувени лекар који је за време босанског рата омогућио да на свет дође 3.500 српских беба.

- Мој отац је преживео Сарајевски атентат јер је побегао у Црну Гору, али није преживео усташе, 1943. Данима су га тукли и тако клонулог избацили на улицу. Пријатељ га је донео кући. Имао сам девет година. Мајка и сестра су биле у болници, на Кошеву, а старији брат Зоран у затвору као скојевац - сећа се др Владо.

Говори полако, с муком, тешко болестан, али живих очију. Тих последњих пет-шест дана син је бринуо о оцу. Преко дана је ложио ватру у једној школи где су били смештени Немци. Заузврат је добијао храну. Доносио је и кући, али отац није могао да једе. Лежао је, сав модар, отечен, руиниран од батинања. Умро је детету на рукама.

КОВЧЕГ С ЛЕПЕЗОМ СМРТ Фердинандове супруге Софије била је колатерална штета, а не намера атентатора - сматра Пржуљ. - Бечки двор је никад није прихватио, па је на сахрани њен ковчег био мањи од Фердинандовог и на нижем постољу. Док је престолонаследников био прекривен ордењем, на њеном је била само црна лепеза, знак да је била дворска дама.

- Никада нама, деци, ништа није испричао о Сарајевском атентату. Знам само да је 1909. с мостарском гимназијом отишао у Београд и тамо упознао Владу Гаћиновића (идеолога Младе Босне). По њему и носим име. Био је велики поборник југословенске идеје, чији је ослонац била Србија, и нас је васпитавао у том духу.

Мехмедбашић је пре Сарајевског атентата сачекао цара Фрању Јосифа приликом посете Сарајеву, у Беговој џамији, са ножем премазаним отровом, спреман да га убије, али није успео. После убиства Фердинанда и Софије, краљ Никола га је неко време држао у затвору, у Никшићу. У Солунском процесу је осуђен на смрт. Краљ му је казну преиначио на 15 година робије, да би га већ 1925. ослободио. Пошто у родном Стоцу, где му је отац био хоџа, није могао да нађе посао, уз помоћ пријатеља долази 1937. у Сарајево. После очеве смрти сву земљу поделио је српским кметовима.

- Није волео краља Александра јер је убио Аписа и њега осудио, али није на њега пуцао. Заувек ми је у сећању остала његова силуета како се, у прслуку и оделу, враћа с посла, док се ја са децом играм испред куће. И како ме милује по коси. Памтићу и како испребијан умире крај мене. Кад је преминуо, нису дали да га покопамо на муслиманском гробљу, па смо га сахранили ноћу, а 1953. добија од државе споменик - каже његов син.

Споменик видовданским херојима и даље стоји на Кошевском гробљу, али га је тешко уочити, безмало завученог испод моста. Направљен је по идеји Александра Дерока, од старохришћанских споменика са гробља које се налазило на месту Скупштине БиХ. Поред овог споменика, Принцип ће добити још један - у Источном, српском, Сарајеву.

Истовремено, у срцу Сарајева планирано је да аустроугарски престолонаследник поново добије свој споменик на платоу поред Латинске ћуприје. На Кеју, на левој обали Миљацке, преко пута Музеја Сарајева и места где је Принцип повукао ороз, већ је стајала Фердинандова фигура у природној величини, коју је срушила српска војска. Тад је кеј и добио име по војводи Степи. Данас се зове Обала Кулина бана.


Некада Принципов мост, данас прекрштен у Латинску ћуприју

Док показује стуб поред ког је стајао Недељко Чабриновић и одатле бацио бомбу којом је требало да ликвидира Фердинанда, Жељко Пржуљ, аутор романа о атентату и Великом рату, објашњава да не постоји ниједан траг који би указивао на то да је Млада Босна формално постојала као организација:

- Атентатори се међусобно нису знали, повезивао их је само Данило Илић. Мехмедбашић и Принцип се никад нису срели, а Гаврило и Цветко Поповић упознали су се на суђењу. Нема доказа да је организација имала структуру, председника или хијерархију. Име Младе Босне први пут се чује на суђењу, када Тодор Илић даје чувену изјаву о оправданости атентата, и каже да ће млада Босна и даље живети. Убеђен сам да је мислио на младост Босне која је против Аустроугарске, а не на конкретну организацију.

У Босни је тад постојао покрет омладине изразито југословенски настројен, састављен од представника сва три народа, који је био против Беча. Насупрот њему, постојао је и други - поборника бечког двора. Млади који су симпатисали први веровали су да су атентати легитиман начин борбе за националну слободу, што је тада било популарно широм Европе. - Аустријским властима је одговарала идеја о организацији Млада Босна да се обрачуна са јужнословенским покретом. После атентата су руиниране српске радње, Срби су хапшени и вешани. Југословенским краљевским властима је касније одговарало да покажу да је борба против Беча била организована, а идеју су подржали и комунисти јер је већина људи везаних за југословенски покрет и Аписа завршила у КП - закључује Пржуљ.


КАПЕЛА ЗА ВРЕМЕ РАТА СЛУЖИЛА КАО КЛОЗЕТ

НА Кошевско гробље су из европских тамница пребачени Гаврило Принцип (скончао у Терезину), Данило Илић (обешен у Сарајеву), Мијалко Мишко Јовановић (обешен), Јаков Миловић (превео атентаторе преко Дрине, скончао у аустријском затвору), Богдан Жерајић (убио се у неуспелом атентату на управитеља Босне), Трифко Грабеж (умро у Терезину), Неђо и Митар Керовић (отац и син који су довели атентаторе од Дрине до Тузле, умрли у Аустрији), Недељко Чабриновић (убијен у Терезину), Вељко Чубриловић (обешен у Сарајеву) и Марко Перин (умро током истраге после атентата). Једини који није ту пребачен, Лазар Ђукић, умро је у бечкој лудници после стравичне тортуре у Терезину, и не зна му се гроб. Он је осуђен иако је у време убиства био у Теслићу, а не у Сарајеву. Видовданска капела током босанског рата претворена је у пољски ве-це, а о њој и гробљу данас брине Покопно друштво Римокатоличке цркве.