МОЈ пук, то сам ја! - пркосно је одбрусио тешко рањени пуковник српске војске Живојин Бацић, када га је, видевши га ослоњеног на два војника, на положају Камаљ код Љига, зачуђени аустроугарски високи официр упитао где му је јединица. На позив да се предају, Бацић је својим верним ордонансима наредио да отворе ватру. Истовремено, ка тројици Срба упућена је салва са аустроугарске стране...

Било је то 14. новембра 1914. године, када је по наређењу генерала Павла Јуришића Штурма, команданта Треће армије, Тимочка дивизија кренула ка положају Камаљ, да би га преотела од непријатеља. Убрзо су, међутим, батаљони 13. пука „Хајдук Вељко“ другог позива, оставши без муниције, морали да одступе. Командант, Живојин Бацић, није успео да их задржи на положајима, јер су на њих јуришала чак три аустроугарска пука. Погинуо је, а о његовом храбром држању Анри Барби, ратни дописник париског „Журнала“, забележио је:

- Битка је у јеку. Пуковник Бацић, прекривен крвљу, наставља да командује отпором. Како више не може да иде, његова два ордонанса га носе с једног на друго место. Један официр му се приближава: „Мој пуковниче, наш задатак је извршен... Примили смо наредбу да се држимо 24 сата...“ Бацић га стреља погледом: „Не повлачимо се! Ја се не повлачим!“.

Три аустроугарска пука коначно су изгубила снагу, али стигло им је појачање. Успевају да потисну оба крила српске линије, у којој ниједан официр није остао неповређен. Центар српске војске, видевши да ће бити окружен, почиње да се повлачи. Један од последњих официра који је још на ногама, обратио се Бацићу:

- Мој команданте, не можемо више да се држимо, наставићемо битку дубље, у позадини.

Пуковник оклева, његов поглед кружио је по храбрим војницима који око њега леже мртви, али не попушта:

- Ви сте се понели као хероји. Можете се тући у повлачењу. Ја остајем!

Када је, одбивши да се преда, пао покошен аустроугарском ватром, пуковник Бацић још је давао знаке живота. Аустријски генерал Апер, командант 15. аустроугарског корпуса, наредио је да се све учини, да се спасе живот српском пуковнику.

- Овај човек је херој - рекао је Апер својој пратњи. Пришао је смртно рањеном Бацићу, упитавши га: - Због чега се нисте предали, пуковниче?

Бацић је одговорио:

- Српски војник се никад не предаје.

Потом је издахнуо.

Генерал Апер наредио је да се пуковник Бацић сахрани уз све војне почасти, те да му се подигне споменик као противнику достојном поштовања и дивљења. Три аустроугарска пука под оружјем отпратили су његове посмртне остатке до гроба, на ком је аустријски генерал наредио да се на немачком језику напише: „Овде лежи пуковник Живојин Бацић, командант 13. српског пука, који је херојски погинуо“.

- Од старијих мештана сазнао сам да се гроб пуковника Бацића налазио поред реке Љиг, али су његови посмртни остаци тридесетих година прошлог века пренети у темеље нове цркве, која је тада грађена - каже протојереј Светолик Марковић, старешина храма у Љигу. - Овом великом јунаку, команданту чувене јединице и свим изгинулима у балканским и Првом светском рату из љишког краја, сваког Видовдана служимо парастос.

Бацић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда. У Љигу му је децембра 1992. године постављена бронзана спомен-биста. На љишкој цркви, њему посвећена, налази се спомен-плоча.

- Поступак пуковника Бацића представљао је пркос, отпор и снагу српског народа пред многоструко јачим завојевачем - каже Миша Алексић, председник Подружнице Савеза потомака ослободилачких ратова од 1912. до 1920. године у Лазаревцу. - Показао је храбри пуковник да су у то време били спремни да дају и последњу кап крви за отаџбину, да положаји никад нису изгубљени, да српска војска поново креће у јуриш и победу, као у легендарној Колубарској бици под командом чувеног војводе Живојина Мишића.

АЂУТАНТ КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ

Живојин Бацић рођен је у Неготину 1872. године. Основну школу и седам разреда гимназије завршио је у Зајечару. Војну академију са 23. класом и Вишу школу Војне академије у Београду 1899. године.

Као капетан, 1903. године био је командир у Петом пешадијском пуку „Краљ Милан“ у Ваљеву. За ађутанта краља Петра Првог Карађорђевића постављен је 1909. године.

Учествовао је у балканским ратовима.