УШУШКАНА у спокоју столетних стабала панонског храста, чемпреса, кедра и ариша, некадашња резиденција маршала Тита у Карађорђеву, надомак Бачке Паланке, на први поглед одаје утисак доброг домаћина кога је од силних припрема за дочек значајних гостију ухватио благи дремеж. Али, већ 34 године све је спремно као да ће званице сваког часа наићи.

Време је овде стало још оног 1. јануара 1980. године када су Броза, после новогодишњег дочека са најближим сарадницима, одавде одвезли на лечење у Љубљану.

- Идем, али брзо ћу се вратити! - довикнуо је већ онемоћалим гласом југословенски председник и из лимузине дуго махао бројним и забринутим партијским друговима резиденцијалним чуварима, куварима, конобарима, баштованима... Сви заједно слутили су да је то пут без повратка.

Од тада резиденција живи тихим, осамљеничким животом. Титови наследници, председници којима је оставио ову раскошну оазу, ретко навраћају. Не налазе времена, јер четворогодишњи мандат није исто што и доживотни. А ни радови на уклањању рушевина Брозове државе нису још приведени крају.

Памти се да се Милошевић овде са Туђманом 1991. договарао о тајној подели Босне и Херцеговине. На неформалном самиту, Тадић је пре три године угостио председника Турске, Абдулаха Гула и чланове председништва Босне и Херцеговине. Актуелни председник Србије Томислав Николић навратио је једном у кратку, протоколарну посету, претпрошле године на почетку свог председничког мандата.

Некадашње Титово омиљено прибежиште, шездесетих година прошлог века често је помињано у вестима светских агенција. Овде је председник СФРЈ угошћавао светске државнике - председника Совјетског Савеза Леонида Брежњева, британског фелдмаршала Бернарда Монтгомерија, лидера шпанских комуниста Сантјага Кариља, камбоџанског принца Нородома Сиханука...

Данас, резиденција носи назив Репрезентативни објекат „Карађорђево“. У надлежности је Министарства одбране, а сву потребну бригу о њему води Гарда Војске Србије. Управник је капетан Боривој Шикић, а репортерима „Новости“ тајне резиденцијалног комплекса показала је његов заменик Татјана Крстић. За 18 година, колико ради овде, видела је више новинара него председника и дипломата. За „седму силу“ из Србије, али и из бивших југо-република, резиденција је привлачна попут велике енигме. Само реткима се, уз посебно одобрење, отвори гвоздена масивна капија на улазу у ограђени комплекс.

ПЛОЧЕ НАРОДА И НАРОДНОСТИ У СВОЈОЈ војвођанској оази, Тито је инсистирао на аутентичности. На травнатој заравни доминира ветрењача, а поред ње је бачка кућа са чардаком. Чине је две просторије - једна је девојачка соба са народним ношњама и сандук са миразом. Поред је ловачка соба са изложеним трофејима и старим грамофоном. Крај њега наслагане „лонгплејке“ Микија Јевремовића, Вере Свободе, Габи и Арсена, старих изворних српских, македонских, босанских песама и кајкавских попевки.

- Тајни, заправо, и нема, али истина је да приступ у резиденцију немају туристи нити школске екскурзије - каже Татјана, и додаје да је највећа вредност комплекса раскошна природа и тишина „која се овде чује и душу умирује“.

Овај природни рај, тик уз Дунав, у прошлости је био мочвара. У време високог водостаја, вода се разливала нашироко овим крајем све док није стигла команда да се војска лати мукотрпног посла, мочвару исуши, а воду укроти.

Када је направљено прво од 16 језера, Тито је управнику резиденције Драги Маленици рекао:

- Ха, мајку ти божју, ово лијепо изгледа, копај даље!

Ископано“ је 16 језера. Упоредо су вредне војничке руке уз помоћ расположених мештана 1957. саградили „вилу за одмор“, двоспратно здање повезано лифтом. Краси га председнички главни и помоћни радни кабинет. У пространој сали за 150 гостију одржаване су и драматичне седнице, попут оне седамдесетих, поводом „хрватског пролећа“. Монументална просторија прекривена је дебелим жутим тепихом, а зидови и плафони обложени најквалитетнијим лакованим дрветом. Дугачки сто застрт је зеленом чојом, салу греју огромне каљеве пећи боје жада. У приземљу су салони за пријем гостију, две трпезарије, а на спрату 12 соба за преноћиште.

О спаваћој Титовој соби испредане су многе приче, али без правог разлога. У петнаестак квадрата доминирају велики брачни кревет, два ноћна ормарића, гардеробер... Све аутентично, из Брозовог доба, осим два пара папуча, по један с обе стране кревета. За сваког новог председника и прву даму купује се нови пар.

ЛЕГЕНДА О САЛВЕТИ СТАЗЕ за шетњу у оквиру комплекса дуге су неколико километара, а само једна има име - „стаза здравља“. Смислио га је Тито једног сунчаног јутра седамдесетих година, током шетње у близини „виле за одмор“. Пожалио се пратњи како ту нема хладовине. Већ наредних дана на обе стране стазе никао је шпалир борова. Тачно је да су том стазом шетали Милошевић и Туђман, али нису, како се тврдило, мапу подељене Босне исцртали на салвети. Поготово не на папирнатој. - У нашим трпезаријама никада није било салвета од папира, него од дамаста - уз осмех каже конобар Марко Совиљ.

У педантном протоколу резиденције забележено је да је Тито овде боравио 66 пута. Од палате у Карађорђеву дража му је, кажу, била само она на Брионима. А волео је раскош и умео је у њој да ужива. Зидове свих одаја и данас украшавају уметничке слике највећих југословенских мајстора кичице.

Салонске гарнитуре пресвучене су најфинијом кожом или меблом, те и данас одолевају времену. Шанк изненађења, набављен негде у иностранству седамдесетих година, и сада се непогрешиво покреће на дугме. У радном кабинету, за столом од куване буковине, потписивао је Тито многе важне документе, одлучивао о туђим судбинама, кројио глобалну политику. У оближњем ловишту често је ловио јелена лопатара, муфлона или дивље патке.

Јутра је најрадије проводио у кући на води. На великој тераси, надвијеној над највеће језеро, пио је прву јутарњу кафу, и пратио јата пловки и лабудова. Одатле му је поглед пуцао на безмало свих 436 хектара резиденцијалног комплекса (275 хектара је под шумом), заштићеног белом сигурносном оградом.

За разлику од већине Титових резиденција у бившим републикама, „Карађорђево“ није препуштено немилосрдном зубу времена.

СИЛОМ ПРИЛИКА - “ТИТОВАЧА“

ВИНАРИЈА је једини део комплекса који је изгубио сјај. Подземне воде оштетиле су подрумске зидове, а велика винска бурад празна су и сетно подсећају на време када је овде стизало најквалитетније вино из земље и иностранства. Од 2.000 боца ексклузивног вина сачувано је тек неколико. Пех се догодио током једног од последњих боравака овде, када се Тито пожалио да је у винарији прохладно. Неко је предузимљиво загрејао подрум, па и флаше с вином. Пиће је брже-боље пресуто у казан, скувана је ракија и одмах је добила име - „титовача“.