Краљ Милан вратио круну Србији

БОГ је изнад свих нас, ма били ми краљеви или сиромаси. И увек бива како он жели. То потврђује и судбина овог за нас светог гроба. Када се 1901. упокојио у Бечу, краљ Милан Обреновић (1854-1901) резолутно је захтевао да не буде сахрањен у Србији, али Бог је хтео да Србија 1918. пригрли и северни део свог духовног простора, а тиме и наш манастир Крушедол и Миланов гроб у њему.

Овако је, у уторак, у дану када се навршило тачно 113 година од смрти првог српског краља после династије Немањић, крај његовог гроба у цркви најзначајнијег фрушкогорског манастира, беседио игуман Крушедола, отац Сава Јованчевић. После деценија муклог, и мучног заборава, пошту онима који су, трајно, обележили историју Срба и Србије, почела је да одаје и српска држава, па су се, тако, пред Милановим гробом у уторак нашли и представници Министарства одбране, Министарства рада и Војске Србије.

- Династија Обреновић имала је изузетну улогу у обнови српске државности после петовековног ропства под Турцима. Уосталом, та државност и јесте призната на Берлинском конгресу 1878, дакле баш онда када је краљ Милан био на челу Србије - рекао је Негован Станковић, државни секретар у Министарству рада.

Милан је на челу Србије као кнез био од 1872. до 1882, а као краљ од 1882, па до абдикације у корист сина Александра 1889. Уз поменуто враћање државности Србији, два ослободилачка рата са Турском и један са Бугарском, крваво гушење Тимочке буне и непомирљив сукоб са радикалима Николе Пашића који ће га, коначно, коштати престола, више покушаја атентата на њега и, најзад, вишегодишњи сукоб са сином и наследником који ће кулминирати када овај, без очева благослова, одлучи да се ожени Драгом Машин, само је део онога што је обележило то више него бурно време.

- Управо после Александрове одлуке да се ожени Драгом, Милан је 1900. коначно напустио Србију. У егзилу је био три године, а од упале плућа је, у 47. години, умро у кући коју му је на располагање ставио његов пријатељ, цар Фрањо Јосиф. Он не само да је био на опелу, због којег је у Беч отпутовао и тадашњи наш патријарх Георгије Бранковић, већ и у поворци угледника која је Миланов ковчег испратила до бечке железничке станице, одакле је, царевим возом, допремљен у Крушедол - подсећа игуман Сава.

- Ако ми покажете макар и један написани редак у којем Милан говори другачије од оног што је од мене тражио, радо ћу променити своје наредбе - одговорио је Протићу Фрањо Јосиф.

Таквих записа није било и Милан је средином фебруара 1901. сахрањен у Крушедолу у који ће му Србија доћи тачно 17 година касније. Педантни хроничари ће забележити и да је, 29. јануара 1903. када је служен двогодишњи помен, на очев гроб, први пут, дошао и краљ Александар са краљицом Драгом. То је тумачено и као његов покушај да поново успостави везе са бечким двором које је, супротно очевој жељи, потпуно прекинуо много раније, али од тога није било ништа: тачно три месеца касније, 29. маја те 1903. Александар и Драга ће бити убијени у "Мајском преврату", а на владавину династије Обреновић бити стављена крвава тачка.

НЕЋУ НА СИНА

Без обзира на низ сукоба, укључујући и онај око женидбе са Драгом Машин, Милан је после одласка у егзил одбацивао све спекулације да жели да се врати на власт у Србији.

- Сувише сам добар војник да бих се бунио против краља, сувише добар отац да бих устао против сина и сувише добар Србин да бих запалио ватру грађанског рата у својој отаџбини - говорио је он.

Милан је био унук Јеврема Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша. У Паризу се школовао о трошку Милошевог сина, кнеза Михаила, од којег ће, после атентата у Кошутњаку, и наследити титулу поглавара Србије. Михаило је, иначе, у Крушедолу сахранио своју мајку, кнегињу Љубицу, а уз њу и Милана, у том манастиру почивају и свети патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Шакабента, света мати Ангелина и деспоти Максим, Јован и Стефан Бранковић, који су манастир и основали, први војвода Српске Војводине, пуковник Стеван Шупљикац...