НИСМО ми у Бачку дошли зато што нам се негде ишло и што смо желели да напуштамо наш стари крај. Дошли смо јер је тамо где смо живели све било разорено у рату и услова за нормалан и просперитетан живот није било.

Овако, 68 година пошто је у Риђицу, бачко село наслоњено на границу са Мађарском, довео 2.495 својих земљака из Далмације, говори Михајло Олујић. Рођен је у Билишанима код Оброваца, 90 му је лета, али му је мисао бистра, а сећање на 1. децембар 1946, када су будући Риђичани стигли у равницу, беспрекорно.

- Сабирно место за нас из Буковице био је Задар, одакле смо бродом пребачени до Бакра - наставља, као да је јуче било, саговорник „Новости“. - Одатле смо возом кренули ка Бачкој и, после седам-осам дана, коначно стигли у нови завичај.

Лука Бакар ће, да подсетимо, две године доцније постати одредиште неким другим људима, међу којима је био и приличан број колониста, али у супротном смеру: у њу ће, можда у истим вагонима, стизати информбироовци, да би одатле, бродовима, били пребачени на злогласни Голи оток.

Што се, пак, Далматинаца који су заувек остали у Риђици тиче, они су, градећи своје и животе своје деце, прошли све колонистичке муке: страшну поратну глад и присилни откуп, крвопилан рад у сељачким радним задругама, мучно прилагођавање новом, не увек пријатељском окружењу...

- Упркос свему, имали смо и снаге и памети да препородимо село, изградимо путеве који га повезују са другим местима, подигнемо нову школу, ишколујемо нашу децу... - набраја Олујић само део онога што су Далматинци урадили у новом завичају.

У крајевима из којих су стигли преци данашњих Риђичана Срба готово да нема. Отуда би у оном некада радо певаном стиху „Далмацијо, да ти нема Книна, не би знала да имаш Србина“, тај град могао да уступи место Бачкој. Такође на њеном северу, свега пет-шест километара од Риђице, налази се и Станишић, у којем је 1945. и 1946. насељено 5.150 колониста из Далмације. Заједно, та два места заправо чине својеврсну далматинску енклаву, свакако највећу у Србији.

- Стари завичај сањам сваке ноћи, иако сам у њему живео једва 14, а овде преосталих 68 година - прича нам, у Станишићу, Душан Двокић (82), родом из Плавног, код Книна. - Овде сам први пут у животу видео блато, у нашем камењару није га било.

Као и Олујић, и он се живо сећа камиона којим су стизали до Задра, брода који их је одвезао у Бакар, сточних вагона у којима су, данима, путовали до равнице... Али и заблуде око коначног одредишта ка којем су кренули.

- Нама су говорили да ћемо бити насељени у Апатин, који је и тада био велики и развијен град. Тек кад смо стигли, схватили смо да није тако. Касније су нам рекли да је све, још раније, договорено у Сплиту и да ће у Апатин Личани. А они би, као што знате, бога преварили - смеје се крепка старина.

ДОШЛИ ЗБОГ ВИНОГРАДА НА питање зашто су данашњи мештани Риђице пристали да 1946. дођу баш у то село, Мишо Јовилић, радник тамошње Месне заједнице, каже: - Наши су се колебали док им нису рекли да је околина Риђице сва у виноградима, а зна се шта је вино за Далматинца. Винограда је, заиста, око села било много, после су многи повађени, али се данас опет саде нови.

Пруга којом је воз са колонистима стигао у Станишић у корову је већ деценијама. Возови њоме нити долазе нити одлазе и речит је симбол економског пропадања овог краја. Оронула станична зграда, ипак, није била сасвим без функције, бар не током десетак година, колико је у њој, из невоље, са породицом живео Милорад Чавлин (62), из Мушковаца код Обровца. Као и хиљаде његових земљака, стигао је у „Олуји“, том завршном чину чишћења Хрватске од Срба, чија је етапа, додуше бољшевички софистицирана, по многима била и колонизација после Другог светског рата. Поздравља се левом руком, али не по оној „од срца“, већ зато што десне нема. Без ње је остао 1995, у борби са јуришницима злогласних генерала Анте Готовине и Младена Маркача.

- Прва помоћ ми је, тек 48 сати после рањавања, пружена у Бачком Петровцу. Из Бањалуке сам, у коми која је трајала два месеца, хеликоптером превезен на ВМА - описује, опоро, Чавлин своју голготу. - Долазио сам и пре, код рођака, али нисам ни сањао да ћу и сам овде морати да потражим ново место под сунцем. Срећом, или нажалост, сасвим свеједно, нисам једини.

ЧУВАРИ УСПОМЕНА

У СТАНИШИЋУ традицију старог краја чува Културно друштво „Извор“, које је Милорад Чавлин основао са Александром Цвитковац, Николом Јовичићем, Мирком Куриджом и другим младим мештанима који су, мада рођени у равници, одани завичају својих предака. С друге стране, у Риђици је Удружења жена, у којем су, уз остале, Зорица Мајсторовић, Бранка Пујин, Марија Тишма и Каролина Миланко, уредиле завичајну кућу са намештајем и мноштвом других предмета донетих из Далмације.


Сутра: Бермудски троугао у Бачкој