Колонисти у Војводини: Пригревачки Банијци и Личани чувају успомене на завичај

РАЈКО Чуле (1912-1976) је вероватно једини заточеник Голог отока којем је у Србији подигнута биста. То бронзано обележје, од пре две године, стоји испред Спомен-билиотеке у центру Пригревице. Оно је, међутим, овом Банијцу, рођеном у Бојни код Глине, само посредна сатисфакција за три године робијања на Брозовом острву патње. Пригревчани су му је, пре свега, подигли као симболу развоја тог бачког села у које су колонизовани 1945. и 1946. године.

- Пре више од пола века, Земљорадничка задруга је, на иницијативу Рајка Чуле који ју је водио, на сваки динар месног самодоприноса, дала и један свој динар за уређење села. Тако смо постали прво село у целој тадашњој Југославији без и једне једине блатњаве улице - каже, с поносом, Стојан Зоројевић (39), актуелни председник Савета МЗ Пригревица.

Као и Чуле, и Зоројевић је старином са Баније, а Пригревица је војвођанско место са највећом концентрацијом српских колониста из тог дела Хрватске. У њу је, наиме, после Другог светског рата насељено 377 породица са 2.400 душа из срезова Глина, Двор, Петриња и Костајница. Уз њих, из личких срезова Госпић, Удбина, Доњи Лапац, Оточац и Бриње, дошло је још 469 фамилија са 2.600 људи. Тако су Лика и Банија, у којима Срба више готово и нема и које на географској карти дели некада такође српски Кордун, у Пригревици, у равници спојене у једно.

- Слога је, одувек, била главно обележје нашег места - потврђује у Завичајној збирци, чији је предани чувар већ скоро пет деценија, песник Момчило Тодорић, рођен 1941. у личком селу Вребац. - Овде чувамо предмете из старог краја, па можете да се уверите да нисмо сви баш дошли „влаковима без возног реда“. Неки су, путујући недељама, стигли и запрежним колима.

- Средином шездесетих је донета одлука да се, уместо класичног споменика борцима и цивилним жртвама Другог светског рата, чије су породице колонизоване у Пригревицу, подигне Спомен-библиотека - објашњава Тодорић. - У њој је и спомен-књига у којој су не само имена, већ и места и околности страдања 967 наших мученика.

То је, наставља он, заправо споменик патњи и страдању целог народа изнад којег се ништа и нико не може издићи. Није, разуме се, тешко погодити да су огромну већину предака данашњих житеља Пригревице побиле усташе у Јадовну и на осталим личким стратиштима, у православној цркви у Глини и широм Баније, у злогласном Јасеновцу...

Захваљујући већ поменутој слози, али и чињеници да је, на тек 5.000 житеља, имала више од 400 људи са дипломама виших школа и факултета, односно звањима магистара и доктора наука, Пригревица је, некада, предњачила у просперитету сваке врсте, не само међу колонистичким местима. Данас, нажалост, није тако. Млади више не остају у селу јер је пољопривредно добро које је запошљавало 150 сталних и 400 сезонских радника приватизовано и девастирано, некада велика циглана не ради више од две деценије... Број становника се из године у годину смањује, а прелепа сеоска школа, уместо некадашњих више од 800, данас има свега 250 ђака. Време напретка је, нажалост, очигледно прошло.

ИЗМЕЂУ ДВА ЗАВИЧАЈА

НА улазу у Спомен-библиотеку уклесана је песма „Пригревица“ Душана Ћурчића који је, у време колонизације, имао тек 14 година.

„Ту смо, а поглед равне прождиру даљине, остављене су горе орлови где се легу, једна је нога у равници, а друга, још, на бријегу“, каже се у песми која, речито, илуструје болну располућеност које, и данас, има међу колонистима.

ПОЛОВИНА КУЋА БЕЗ МУШКИХ ГЛАВА

ГОТОВО половина од укупно 846 колонистичких породица је у Пригревицу дошла без мушких глава. У том селу је, наиме, непосредно после Другог светског рата живело чак 400 удовица чији мужеви су погинули у рату. Толико црних марама није забележено ни у једном колонистичком месту у Војводини.