У КОЛОНИЗАЦИЈИ после Другог светског рата, у 114 села и градова у Војводини је досељено око 250.000 људи, у огромној већини Срба. Највише њих, више од 76.000, стигло је са територије Босне и Херцеговине. Истовремено, из Хрватске је колонизовано више од 40.000, из Црне Горе око 38.000, из централне Србије преко 15.000 душа...

Овим подацима, у капиталном делу „Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948“ историчар Никола Л. Гаћеша илуструје став да је та колонизација била једно од највећих организованих пресељења становништва у историји Европе. Она је, ипак, била само увод у још масовније досељавање у Војводину које ће из корена променити њен етнички састав.

- Процењује се да је од 1948. до 1968, када су економске миграције преусмерене ка земљама западне Европе, у Војводину, махом из БиХ и централне Србије, стигло бар исто онолико људи колико и у колонизацији - потврђује проф. др Бранислав Ђурђев, стручњак за демографију са новосадског ПМФ.

Уз то, додаје он, у Војводини је остала и бар половина од више од 200.000 људи избеглих током ратова на тлу бивше Југославије деведесетих година, па је сасвим реална процена да колонисти, њихови потомци и они који су дошли касније чине бар трећину данашњих житеља покрајине. Она, да подсетимо, данас има нешто мање од два милиона становника, а две трећине чине Срби. После Другог светског рата било их је 1,6 милиона, а Срби су чинили тек једну трећину.

- Оваква промена националне структуре је изузетно значајан ефекат колонизације и потоњих миграција - каже Ђурђев.

ПОЛИТИЧКИ МОТИВИ ПЕНЗИОНИСАНИ универзитетски професор из Кикинде др Спасоје Граховац годинама се бави колонизацијом и уверен је да су у досељавању Срба у Војводину веома битни били и политички мотиви. - Онима коју се желели да у Хрватској и БиХ буде што мање Срба сигурно није било криво што они одлазе, напротив - каже Граховац. - Истовремено, најсигурније је било опустеле граничне појасеве према Румунији и Мађарској попунити Крајишницима у чију лојалност држава није имала разлога да сумња.

Најмасовнији колонистички талас је у Војводину стигао из БиХ. Бањалука, Кључ, Босанска Крупа, Котор Варош, Босанска Дубица, Нови, Грахово, Петровац, Сански Мост, Мркоњић Град, Гацко, Невесиње, Требиње... само су неки од тамошњих срезова из којих је 1945. и 1946. више од 12.200 породица дошло у Војводину. Највећи део смештен је у Банат, у педесетак насељених места у појасу дуж целе границе са Румунијом. Нови Козарци се налазе на северном ободу тог појаса, али се ту јасно прелама судбина готово свих колонистичких места, не само банатских.

- Прве године су биле тегобне, доста људи се и враћало. Навикле на планинске услове живота, колонисте је у равници косила туберкулоза, радило се тешко, глад је била велика... Било је то, међутим, и време великог ентузијазма, сваки наредни дан био је бар мало бољи од претходног и колонистичка села су, кроз деценије, буквално препорођена - вели Козарчанин Милосав Марић (75), родом из околине Котор Вароши.

Мада је у време колонизације имао свега шест година, он и данас јасно види слике сточних вагона у којима су колонисти стизали у Банат, бескрајно и обесхрабрујуће сиво небо које се, туробно, спајало са равницом и блатњава села каква до тада никада нису видели. Нјегов комшија Богдан Калабић (69) то не памти јер је, из родног Кључа, у Козарце донет са једва годину дана, али је цео живот посветио чувању традиције старог завичаја.

- То се из људи не брише лако, а и не треба. Погледајте само ову нашу децу која, мада су у равници рођена скоро пола века после колонизације, још говоре, и дишу, крајишки - вели Калабић, иначе председник КУД „Петар Кочић“, показујући на двоје седамнаестогодишњака, Николину Пузић и Бранка Ђенића, обучене у изворну ношњу старог краја.

- Ој ракијо од двадесет гради, шта од моје младости уради - одговара из млађаног Ђенића, уз босанску тамбурицу са три жице, шеретски ген Јовандеке Бабића из „Осме офанзиве“ Бранка Ћопића.

Радост чувања традиције чији део је недавно подизање православног Храма Светог пророка Илије је, међутим, само један део приче о судбини Козараца и других колонистичких места у Банату. Онај други, економски и демографски, много је невеселији. Пољопривредна газдинства на којима се заснивао њихов просперитет су приватизована и, наравно, упропашћена, а млади, у потрази за послом и парчетом хлеба хрле у градове...

- Само у последњих 30 година број становника Козараца је са 2.700 смањен на око 2.200, у школи је, из године у годину, све мање ђака - потврђује Калабић. - По томе, нажалост, нисмо изузетак. Стварност је једнако невесела и у Банатском Великом Селу, Накову, Руском Селу и другим колонистичким местима.