У Лјубишиној хармоници обједињени су топли, људски глас, сетна виолина, виртуозна фрула, моћне оргуље и осећајна словенска душа.

Ако је чувени композитор Радослав Грајић, овом реченицом, дигао „грају“ око легендарног хармоникаша Лјубише Павковића, нема разлога ни ми да спуштамо тон. Јер цео свој уметнички живот популарни Павке посветио је изучавању балканског фолклора, откривајући његове тајне, негујући његове аутентичне вредности и лепоте. Најкраће - широка душа балканска.

Био је двадесет осам година на месту уметничког руководиоца Народног оркестра РТС. Сада је у пензији, али његови прсти не мирују. И даље неколико сати пребирају по хармоникашким диркама. Он не би много о пензионисању. На наше инсистирање, ипак, мало подиже тоналитет:

- Не знам шта бих сада радио да са хармоником у наручју на челу оркестра, са традицијом дугом осам деценија, гледам извлачење лутрије и неких лоптица. Да слушам „газдарицу“ како прича петнаест минута, а онда на хармоници да испратим два анонимуса. Хвала лепо, али не.

Појачавајући, помало, тон наставља да га је пред пензионисање много пута било срамота иза кога стоји и свира:

- Једва сам чекао да испуним законске услове за одлазак у пензију, да не морам више да пратим којекакве типове и полуголе жене које себе зову певачицама.

Ни после мирнијих пензионерских дана није променио мишљење о нашој естради:

- Више не знам шта је ово. Било би мање страшно када бих све ово што се дешава могао да назовем циркусом. Али ово је много опасније од тога. Турбо-фолк је један духовни злочин према овом народу. Народу је доста кича, жељан је поштених младих људи, мало урбанизованијих и цивилизованијих.

ОЧЕВА “КРИТИКА“ - Увек кад се породично окупимо, а ја држим хармонику, мој отац Богдан ми каже: „Ајмо, Лјубо, ону нашу“. И онда деда почне „Ој ораје, ораје“, и као увек то се одужи. Ја мало да га скратим, често променим регистар на хармоници, што мог оца збуни. Кад он чује, само руком мане и каже ми: „Не прати се, Лјубо, та песма тако“.

Ту стављамо тачку на ову врсту музике и враћамо се каријери Лјубише Павковића, јер је он „прва виолина“, пардон, први хармоникаш у нашој причи.

Рођен је у Београду, пре 66 година, од оца Богдана, пореклом Личанина, и мајке Мире, Македонке. Вероватно су му и ти измешани гени помогли да са једном лакоћом свира мелос читавог Балкана, али и евергрин, класичну музику... Није снимио много плоча, мада су оне актуелне и дан-данас, али је рекордер по броју трајних снимака у Радио Београду. Има их неколико хиљада.

Добитник је многих значајних награда, али са поносом издваја ону из 2000. године. Тада је на такмичењу хармоникаша у Москви добио специјалну награду за изузетно музицирање - „Сребрни диск“, који му је уручио шеф Катедре Руске музичке академије Фридрих Липс. То практично значи да је проглашен за најбољег хармоникаша света.

А сада мало више детаља о почецима нашег врхунског уметника.

- У Народни оркестар примљен сам још 1970. године. Тада је то био храм, сан сваког младог човека, плафон и врхунско достигнуће. То је била школа народне музике на овим просторима. После погибије великог виолинисте Радета Јашаревића једно време оркестар је водио Боки Милошевић, а после сам ја наставио.

АРМУНИКАШИ И ХАРМОНИКАШИ Павковић у шали, а у свакој шали има и помало збиље, каже да постоји подела међу његовим „колегама“.
- Постоје армуникаши, хармоникаши и музичари на хармоници. За мене кажу да припадам овој трећој групи и хвала им на томе.

Такође се присећа да је његов први трајни снимак у радију био „Лјубишино коло“.

- Да, из филма „Увенуће нарцис бели“. Прво сам себи обезбедио, односно наменио једно коло, па онда фамилији, па деци једног брата, па другог брата, онда су и моја деца дошла на свет и на крају су сви добили „своје име и презиме“ у мојим колима. Дакле, имамо: „Пеђино коло“, „Маријино“, „Мирјанино“, „Миланово“, „Владино“, „Боћино“...

Не заборавља ни оно коло које је наменио супрузи Зорици, али није јој било суђено.

- Неко је рекао „ово ти је много медено коло“, и то је трајно остало „Медено коло“, а никад „Зоричино“. У међувремену, оно је постало број један у Србији, и тако већ 20 година. И оно ми је најомиљеније.

Многе његове колеге, припремајући се за овај разговор, су нам рекле да Павковић има апсолутни слух:

- То је огромна предност, ако се повеже са музикалношћу и великим радом. То ми је дало могућност да будем врхунски, како кажу, и на свом инструменту, и да слушам оркестар „из свих углова“.

Питали смо га и колико му је школа помогла у напредовању:

- Ја сам самоук, јер, после ниже и средње музичке, нисам хтео да упишем теоретски одсек на Академији, а хармонике није било. А она је светски инструмент. Некад кажем да може да буде и светски, и концертни, али и „општински“ инструмент, када пратите кума. Она је читав оркестар - у десној руци је онај који свира, а у левој - неколико људи који га прате. На овим просторима она са дугмићима сматра се за „сељачку“, док је ова моја, клавирска, „као“ мало културнија. Исте те „дугмиће“ свирају и Немци, Французи, Руси и Аргентинци, али код њих то није сељачки само зато што имају одсек за то.

Код нас, наравно, на Музичкој академији не постоји одсек за народну хармонику, а када би га било, наш саговорник има једну занимљиву идеју:

- Постоји песма, једна од мојих најдражих, „Магла паднала“, која је изузетно захтевна и врло мали број певача се усуђује да је интерпретира. Иначе, по мом мишљењу, то је најбоље певала Даница Обренић. Дакле, да постоји одсек на Академији за народну музику, та песма би била завршни испит. И ко не зна да отпева „Магла паднала“, нека падне.

Пошто је Србија земља хармонике, жеља му је да она буде достојанствено представљена на „Коларцу“. И, како ствари теку, та жеља ће му бити испуњена. Колико већ на пролеће, тамо ће имати један солистички концерт у пратњи оркестра. Припремајући се за тај велики догађај, тренутно спрема нови солистички ЦД на којем ће свирати без оркестра:

- На том це-деу свираћу све што ми падне на памет. Да се чује хармоника, без икаквих помагала, и онда ће се видети где сам, шта сам и ко сам.