Први српски метак на аустроугарску војску, четири дана пре званичног почетка Великог рата, испалио је Степан Вуковић, из Комирића код Осечине, каплар Петог пешадијског пука краља Милана, Дринске дивизије, Треће армије под заповедништвом генерала Павла Јуришића Штурма. Чак са 1.800 метара раздаљине, Степан је успео да погоди аустроугарског команданта, и обори га са белог коња!

Аустроугарски командант, веле списи, тада је погинуо, а за тај подвиг, као и испољену храброст у потоњим борбама, јер је једном приликом заробио непријатељску стражу, Степан је одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. На грудима је поносно носио и Орден за храброст руског цара Николаја Другог. Био је учесник и оба балканска рата.

- После Сарајевског атентата и каснијег аустроугарског ултиматума мобилисана је српска војска, те се Степан са својом јединицом нашао на обали Дрине, на граници са нелегално окупираном Босном и Херцеговином - каже професор историје Светозар Гачић, руководилац Одељења Народног музеја Ваљево у Осечини. - Док је Народна скупштина Краљевине Србије расправљала о одговору на ултиматум, 24. јула 1914. године, Степан је по наредби мајора Војислава Арсенијевића отишао с патролом да осмотри дешавања са друге стране Дрине. Крај касарни у Братунцу уочио је постројену аустроугарску војску како у ставу мирно слуша говор свог команданта. Тада је Степан из пушке испалио хитац, први српски метак на противничку војску.

После рата Степан је наставио да живи у Комирићу, цењен у читавој Подгорини због својих људских квалитета, а нарочито што је био славом овенчан ратник. До краја живота бавио се земљорадњом. Иза њега остало је бројно потомство - са супругом Милевом имао је три сина - Владана, Добривоја и Властимира, те три кћери - Даницу, Наталију и Смиљану.

- Степанов хитац од 24. јула 1914. године био је пуцањ у агресивну и окупаторску политику - каже Гачић. - Тај пуцањ најбоље објашњава тадашње расположење српског народа на неправду коју јој је Двојна монархија претходних година чинила, почев од Царинског рата 1906. године, преко нелегалне окупације Босне и Херцеговине и прављења независне Албаније у Валони, 28. новембра 1913. године, чиме је срушен вековни сан Срба о изласку на море. И на крају, за неправедно оптуживање Краљевине Србије и свих њених поданика за Сарајевски атентат, који није био терористички акт, већ такође одраз незадовољства народа таквом аустроугарском политиком.

Гачић вели да је Одељење музеја у Осечини, у оквиру припрема за обележавање стогодишњице Великог рата, започело истраживања о ратницима из Подгорине, који су учествовали у борбама за ослобођење и уједињење отаджбине. У току је евидентирање Подгораца, носилаца Албанске споменице и других ордења. Посебна пажња, истиче, посвећена је носиоцима највишег војног ордена тог времена - Карађорђеве звезде са мачевима, којих је двадесетак из Подгорине, и тако је из заборава испливао и подвиг Степана Вуковића...

- Данас, када германски историчари покушавају сву кривицу за избијање Великог рата да свале на Краљевину Србију и њен недужни народ, и Одељење музеја у Осечини жели да на прави начин прикаже судбину обичних људи тог времена, који су херојством осветлали образ Подгорине - каже Гачић.

- Подвиг Степана Вуковића из Комирића управо је најбољи пример херојства српског сељака који је стварао славну прошлост наше отаджбине.


КОЈОМ ПУШКОМ ЈЕ ПУЦАНО

У списима нема података којом је пушком Степан са толике даљине успео да погоди аустроугарског високог официра, вероватно да није прецизно ни нишанио - каже Гачић. - У то време, српска војска највише је користила брзометну пушку система „маузер“, калибра седам милиметара, руску брзометку система „манлихер“, калибра 7,62 милиметра. Такође, заплењену турску пушку М-80 система „маузер“, као и старе преправљане пушке система „маузер-кока“.

Део трећег позива и последња одбрана користили су стару „берданку“, калибра седам милиметара, која се пунила црним барутом. У употреби је била и пушка „лабел“, модел из 1886. године, француске производње, која је била веома популарна.