БОРАЧКИ крш је вулкански брег неземаљског изгледа који се као мрки стражар издиже над питомом, зеленом долином Груже. Страховите природне силе су на стрмој јужној литици брега извајале фантастичне скулптуре, куле, торњеве и честаре копаља испред ратника од окамењене лаве. Иза њихових леђа, на северној страни брега налазе се остаци древног Борча, најважније тврђаве на шумадијском делу пута од дунавских до јадранских лука. У доба деспота Стефана Лазаревића војна фортификација постала је утврђени град са владарском цитаделом.

- О значају Борча говори и податак да је приликом поделе српске деспотовине на нове управне јединице "власти" овде било седиште "борачке власти" - записао је археолог проф. др Војислав Јовановић, један од ретких српских научника који су макар и мало истраживали древни град.

На некадашњем великом и живом трговишту Борча данас се налази центар истоименог села са мноштвом пустих кућа и једном затвореном продавницом.

- Деспот Стефан је у својој резиденцији "славном граду Борачу" 1405. потписао трговински споразум с Дубровачком републиком. Овуда су пролазили каравани, путовали рудари Саси, долазили учени монаси, занатлије и уметници да раде на тврђави и задужбинама. Данас, нашим селом нико не пролази, јер се асфалтни пут у њему завршава. Одавде људи углавном одлазе - сетно каже Душан Божовић, хроничар Груже, који 40 година сакупља историјску грађу о области која се у доба Немањића звала Борачка жупа.

Нјоме је пролазила саобраћајница која је спајала Београд, рударске центре на Руднику, а затим клисуром Ибра и долином Рашке водила ка Дубровнику. Тим путем стизали су каравани са луксузном занатском робом, а враћали су се натоварени српским сребром, златом, кожом, вуном, воском, вином, медом и сиром.

Мештани Борча са сетом се сећају туристичког бума кад је овде снимана серија "Мој рођак са села". Тада су овде долазили пуни аутобуси туриста. На то доба подсећа прави музеј народног градитељства у дворишту Дејана Милошевића.

- Откупљивао сам старе дрвене зграде и преносио у своје двориште да бих гостима показао како је Шумадија изгледала. Нажалост, због економске кризе или нечег другог туриста више готово да нема - каже Милошевић, утемељивач сеоског туризма у селу Борач.

Данас, тврђаву посећују само дивљи археолози и понека група планинара која се још видљивом средњовековном стазом пење до врха брега на коме су темељи осматрачке куле и цркве. Одатле пуца поглед на целу средњовековну Борачку жупу.

- Ова област први пут улази у састав српске државе 836. када је жупан Властимир сузбио честе нападе Бугара и проширио границе своје државе до Саве. Нјегов син Мутимир морао је да призна надмоћ Византије, а тадашњи живаљ прима хришћанство. Стефан Немања поново осваја Борач и римски каструм претвара у јаку тврђаву на ободу његове државе - набраја Божовић.

Стефан Првовенчани Борачку жупу дарује својој задужбини манастиру Жичи, а краљ Драгутин ојачава тврђаву и реконструише њен храм Светог архангела Михаила, једину преосталу од седам цркава и два манастира. Легенда каже да је у граду с војском неко време боравио и Душан Силни.

Борач добија највећи значај у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића, захваљујући новим коповима сребра на Руднику.

Судбина је одредила да тврђава на Борачком кршу прва осети судбину Србије између истока и запада после Косовског боја. У јуну 1389. кнез Лазар и његови витезови свесно су се жртвовали верујући да бране хришћански свет од турске најезде са Истока. Већ у октобру исте године кренула је нова инвазија на српске земље, овај пут са хришћанског запада.

- На оружану акцију против Срба угарски краљ Жигмунд Луксембуршки се одлучио тек после Косовске битке, кад је пред собом имао ослабљеног противника. Он записује да је предузео "поход против Срба, шизматика од наше католичке вере и побуњеника нашег краљевства" - забележио је др Јовановић.

Војска будућег немачко-римског цара харала је горе од Турака док није заустављена код места Борач. Жигмунд је с бојног поља писао о жестини битке и огорченој одбрани Срба који су кишом стрела и камења засипали нападаче. Угарска посада је накратко освојила Борач, а затим су се Срби вратили. Турске опсаде биле су неуспешне до 1438. када је са брда Златни врх наспрам Борачког крша артиљерија султана Мурата Другог срушила зидине. Ипак, и после ове стихије посада се вратила, а град је под српском влашћу остао све до 1459. кад је Мехмед Освајач коначно покорио Србију.

Тада је нестао Борач који је као метропола уцртан на мапи света млетачког картографа фра Мавра из 15. века. Данас је само на детаљнијим мапама Србије уцртано село Борач са нешто више од 200 живих домова и око 590 становника, у просеку старијих од 47 година. Мештани верују да се село не би гасило да је асфалтиран некадашњи каравански пут, јер би Борач тада био прометно место на средокраћи између Крагујевца и Горњег Милановца, удаљених по тридестак километара.

- Борач је на идеалном месту за сеоски туризам, у центру троугла између Крагујевца, Чачка и Горњег Милановца. Само што су путеви као у доба деспотовине. Ипак, верујем да ће их неко кад-тад асфалтирати и да ће овде бити центар шумадијског туризма - каже Дејан Милошевић.


ТВРЂАВА ОД ЛАВЕ

ТВРЂАВА на Борачком кршу, дуга 150 метара и широка око 50 метара, била је вешто прилагођена рељефу вулканског брега користећи и огромне стене које штрче из тла као зидине и осматрачнице.

- Тако велики простор захтевао је присуство бројне војне посаде, а у случају потребе, ту се могао склонити и део околног становништва. То показује да је Борач имао веома значајну улогу у систему одбране овог дела Србије, нарочито у доба кад је у њему повремено боравио деспот Стефан - забележио је проф. др Војислав Јовановић.