РУСИ и Срби су једна душа - синуло је Бранку Вукомановићу овог лета током литургије и освећења иконе Светог Саве у истоименом храму у Троицкосавску (данашња Кјахта), на граници Русије и Монголије.

Дрвену икону са уграђеним делом моштију оца нашег православља израдио је уметник Иван Свиленковић, пошто је под будном пажњом Бранка Вукомановића (40) прешла пут од неколико хиљада километара до Троицкосавска. Ту у храму, икону је у присуству узбуђених и свечано упарађених мештана освештао протојереј Олег Матвејев.

Тиме се Бранко Вукомановић, рођени Чубурац, економиста по образовању, одужио свом дичном претку грофу Сави Владиславићу Рагузинском, који је у 18. веку подигао Троицкосавск, прво руско насеље, овде на Путу чаја, и у њему цркву посвећену Светом Сави Српском.

За становнике овог места то је био нарочито свечан догађај јер они, насупрот нама Србима, генерацијама већ негују предање о Сави Владиславићу (1668-1738), Херцеговцу из Јасеника код Гацка, који је крајем 17. и почетком 18. века био један од најзначајнијих Срба тог времена.

Биографија овог умног и веома образованог човека је невероватна, а његовој пресудној улози у васпостављању руско-српских односа се последњих година враћају и Руси и Срби. С великим разлогом: Владиславић Рагузински (надимак добио због школовања у Дубровнику), био је први српски дипломата и први Србин који је задобио поверење Русије и лично цара Петра Великог, за ослобођење српства на Балкану.

У руској историји Владиславић има угледније место него међу својим Србима. Успело му је да се за непуних тридесет година умеша у све важне догађаје руског царства 18. века. Кројио је спољну политику моћне руске царевине и основао њену обавештајну службу, разграничавао Кину и Русију, био човек од највећег поверења цара Петра Великог и његове супруге Катарине Прве и упоредо покушавао да помогне браћи под Османлијама.

Био је и један од најзаслужнијих људи за склапање Прутског мира 1711. године којим је завршен руско-турски рат. Колики је утицај имао, говори и податак да на мировном уговору уз царске, стоји и његов потпис!

Једно од његових највећих достигнућа био је одлазак у Кину 1725. године, где се после смрти Петра Великог обрео као опуномоћени министар царице Катарине Прве. Трогодишњу мисију завршио је потписивањем руско-кинеског уговора на реци Кјахти и коначним утврђивањем границе између ова два царства, у дужини од око 6.000 километара. Та граница великим делом и данас је званична.

НА ЧЕТИРИ СТРАНЕ СВЕТА ВЛАДИСЛАВИЋУ су до сада подигнута три споменика, а ускоро ће и четврти. Током 2009. у оквиру ширег пројекта руске владе у спомен на Петра Великог, идентични бронзани споменици грофа Владиславића симболички су повезали три града: Гацко, Санкт Петербург и Сремске Карловце. У првом је рођен, у другом сахрањен, у Сремске Карловце је слао књиге и учитеље и тако утемељио прву српску школу. До краја ове године споменик ће му бити постављен и у Херцег Новом.

Један је од најугледнијих и најбогатијих људи у то време у Русији. Цар му је поклонио дворац на речици Покровки у Москви, дворац у Санкт Петербургу, као и многа имања на територији данашње Украјине.

Све ове детаље о славном претку, Бранко Вукомановић први пут је чуо као шеснаестогодишњак, али не од свог оца, него од брата свог деде Светозара Вукомановића у Нишу. Тада је сазнао и две верзије породичног родослова. Једну је склопио принц српске поезије Јован Дучић и по њој, први преци била су три рођена брата Тодор, Сава и Дука.

- А по другом породичном предању, била су два брата Тодор и Сава - каже Бранко Вукомановић. - Тодор је убијен у руско-турском сукобу, а његова жена Сара родила је близанце Вукомана и Дуку, па су од тако настали Вукомановићи и Дучићи.

- Поносан сам на своје претке, али никада нисам људима око себе наметао причу о њима, јер мислим да сваки човек треба сам да заслужи поштовање - каже потомак славног грофа Владиславића.