ПАРИЗ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА


КАДА се са шљунковитих стаза Луксембуршког парка прошараних згаженим сувим лишћем, између очешљаних алеја с цветовима јесењих боја, скрене удесно, пут убрзо, после стотинак корака сам доведе до врата стана Лјубинке Јовановић, живе легенде српског сликарства. Превалила је 91. годину, а разборита је, неуморног сећања, у стваралачком и интелектуалном погону.

Сто степеника води до њеног стана на петом спрату високих плафона. Без лифта. Још дванаест пречага на стрмим мердевинама свакога дана треба превалити до атељеа у крову зграде.

- Дневно се и по двадесет пута попнем и сиђем до атељеа и назад - каже Лјубинка у разговору за "Новости".

У томе, у том вечитом кретању, и сталном окружењу створеног, жељеног, виртуелног сликарског света, вероватно се и крије тајна њене дуговечности. Није онда ништа чудно што је недавно победила и најтежу болест.

- Имала сам срећу да увек будем заштићена - открива нам, можда, прави разлог свог трајања.

- Прво су ме штитили родитељи, а онда мој муж, Бата Михаиловић. Сад ме штите пријатељи. Можда то и није добро, то склањање од сурове реалности која стално вреба споља, али такав мој живот је, ипак, имао смисла.

ДЕЦА ЗНАЈУ ТАЈНУ ГОДИНЕ јој је не сметају да ради пуном паром.
- Започела сам пуно слика, па бих хтела да их завршим. Али сликање не може да се контролише. Слика иде својим током. Бата је говорио да мора одједанпут да изађе. Дечји цртежи су најчистији сликарски израз. Али ја не стајем док не будем задовољна. Сад ми, у овим годинама, детаљи баш не иду од руке. Оставићу овако, па шта буде!

Поглед сеже у далеку 1928. годину.

- Седела сам у другој клупи. Први разред. Мени шест година. Девојчица испред мене греши док чита. Учитељица тражи од ове до ње да јој држи руке и почне да је шамара. Какав је то свет? Нисам могла себи да дођем. А код куће, све најлепше. Имала сам ретку привилегију да ми отац буде фин, пажљив, добар. Мајка би све учинила за мене. Никада нисам чула да неко у мојој породици каже нешто лоше против мојих пријатеља. Сви који су долазили за њих су били најбољи. Свима су веровали - одмотава Лјубинка црно-бели филм пун нестварних животних боја.

Схватила је, касније, да је то било лепо, али не можда и толико корисно.

- Паралисала бих се увек у животу кад бих видела неправду. Дође, тако, једном, скулптор Вида Јоцић у Париз. Излагала је своју монументалну композицију скулптура "Апел за мир" са застрашујућим телима из Аушвица у ком је била заточена. Донесе она после изложбе те скулптуре у мој тадашњи велики атеље у Медону. И, почне да ми прича о логору. А ја - занемела. О много чему чак ни тад нисам имала појма. Једино што од мене нису могли да сакрију било је бомбардовање. Све је у привидном реду, мама кува и само, ту и тамо, прода неки веш из ормана - присећа се Лјубинка.

Онда је заштитник постао Бата.

- Требало је сликати само ведре и јаке раднике, па смо бежали тамо-амо. Били смо у Задру. Ми, девојке, код једне италијанске породице, они, момци, у некој напуштеној кући, у којој смо сви преко дана сликали. Мени се тих дана удварао Мића Поповић. Ма какви! После ми се моја другарица Вера Божичковић повери да је у њега заљубљена. Е, баш добро! Бату, тад, нисам практично ни виђала. Само кад на њега дође ред да се побрине за ручак, наједном стигну порцулански тањири и на њима права рибља гозба. Неке Италијанке, које су се стално мувале око њега, спреме, па донесу - открива Јовановићева тајне Задарске групе.

По повратку у Београд, Бата решио да сколи Лјубинку.

- Требало је опет да путујемо у Ријеку, а он, ни пет, ни шест, пита што се ја не бих удала за њега, да не лутам сама по свету. Тако, ниоткуд. То му је било једино удварање! Одбијем ја њега, а он право код моје мајке. Био јој је симпатичан. Тражи да ме наговори. И наговорише ме. Био је тад, чак, и ожењен. Упознала сам се с његовом првом супругом, била је врло фина. Одмах му је дала развод. Венчали смо се у православној цркви у Ријеци, а фотографију сам послала родитељима. Није то тад личило ни на шта. Ишли смо кобајаги да се венчамо, а спавали заједно с осталима, у истој соби. После сам ја наставила да живим код својих родитеља, све док Бата није добио атеље у куполи Академије наука.

Али није се покајала.

- Бата ме је целог живота штитио. Мало је и цвикао од мене. Кад би га неко и извео из такта, преда мном би се умирио. Имао је у себи нежност, јаку осетљивост. Патио би заједно с другима. Од првог дана је био љубазан. И стално ме је подржавао у ономе што радим. Веровао је у мене. И данас, док сликам, сваки дан помислим, кад Бата буде видео, шта ће да ми каже. Стално је био негде одсутан, па сваки час мислим да ће да се врати. Немам осећај да је овога пута све дефинитивно.