Сећање на Кајмачкалан: Брат брата придизао

ОВО је његова лампа. Ово је торба чиче Јована. Изаткала му сестра Стефанија. Да има кад пође по невесту. Чували смо и опанке најстаријег њиховог брата, мога чиче Радосава. Чували, до пре коју деценију. Не знам тачно, кад... али су дошли из неког музеја. Кажу: Дајте нам то. Сестрић Војислав дао им је само опанке. Добро је да није дао све. Ја живим уз ово што је од њих остало. Е, да су ми још ту фотографије, барем. А очеву "Карађорђеву звезду" и "Албанску споменицу", отели комунисти. Чуо сам да су их бацили у Топлицу... Додај де ми, Драгана, ту лампу и ту торбу. Да их покажемо...

Унука Радоја Вукојичића, Драгана Сарић, износи све што деда од ње тражи.

- Ту, ту. На стару шљиву их окачи. Да се виде - каже старина, намештајући шајкачу.

Стабло шљиве осушено. Чачанка одавно издала. Али се корен чува.

Ово је Дрлупа, село под Космајем, општина Сопот. Радоје Вукојичић из Прокупља, син каплара Милосава, преживелог борца са Кајмакчалана. И синовац страдалих у славној бици српске војске у пробоју Солунског фронта - Јована и Радосава Вукојичића. Дошао је, овде, код кћерке Јованке, говори нам да још мало поживи, "ако ме онај горе не позове мимо моје овоземаљске воље".

- Кад сам кретао овамо, пита ме моја Јованка: шта да понесемо? Кажем јој: само очеву лампу и чичину торбу... Ви, децо, не знате... а то је на вашу несрећу, какви су српски борци били у Првом светском рату. Какви су то солунски ратници били? Дика за читав свет. Свак им се дивио. Па и непријатељски команданти одавали су им почаст и жалили што нису имали част да таквима командују. А данас? Мало их још ко помиње. И те свечаности... некако су бојажљиве. А ја вам кажем: све што је од њих остало, то је као икона. Као светиња.

Митровдан је, благи космајски ветар у Дрлупи помера реликвије Радоја Вукојичића. Па се, на час, учини да су живе. Баш, као да су живе.

Три брата Вукојичића, сва тројица каплари српске војске, преживели су голготу и беспућа Албаније. Држали се један уз другог, у страшној зими, између 1914. и 1915. године. Прешли Везиров мост, мочваре Скадра, албанске пушкарнице до Драча. Одатле су бродом превезени на Крф, задња пошта Гувија.

У Србији су им остало родитељи. Остарели. Породице. Радосаву - троје деце: Ђурђија, Милоје и Стојан. Милосаву, Радојевом оцу - исто толико: Петра, Војкан и Радош. Најмлађи Јован - није ни стигао да се ожени.

Радоје, који данас у Дрлупи с нама разговара, на 95. годишњицу освајања Кајмакчалана, рођен је две године после очевог повратка са фронта. Нјегов отац Милосав ту није ставио тачку. Са супругом Зорком изродио је још петоро деце.

- Четворо им је, нажалост, умрло. Преживео је најмлађи Миросав. Отац Милосав је увек говорио, ма, понављао: Све, све, ал' Миросав ми оде у партију. До краја живота то није могао да преболи.

ИМАЛИ су наши Вукојичићи лепе шљивике, али су се сушили, сушили, као ово стабло које сада гледате, на коме су очева лампа и Јовина торба.

Е, један од тих шљивика био је чиче Јове. Својом руком их је садио. Ето, осушио се. Ја велим: кад нема порода, нема ни рода. То бих ја вама поручио.

НЕКЕ НОВЕ ПЕСМЕ

НеЋе нико више да слуша ништа о јуначкој, српској војсци. О нашим победама у Првом светском рату. Ајде, де, што те трагове замеће читав свет, али зашто их ми замећемо.

Нема више ни приче ни песме о српским солунским ратницима. Сад се певају и причају неке нове.