СЕРБО... А Сербо... Говорили су мештани Сан Матијаса. Показивали рукама уз пут. И једни другима, док смо замицали, понављали реч с почетка.

Сан Матијас, село на Крфу, према југу острва. Тридесетак километара од града. У овом селу, у пролеће 1916, слегла се Дринска дивизија. Нјена преживела јуначка војска, првог и другог позива. Тражили су, како су забележили хроничари тог времена, да не буду уз море. Већ да их разместе у "какве башче", да их мине жеља за завичајним воћњацима.

Ристо Јовић, добровољац из Трнове Доње, овако је говорио свом команданту, ђенералу Крсти Смиљанићу:

- Не имадох срећу да погинем на Церу или Колубари, где смо се јуначки борили. Не испустих душу преко Албаније. Ако умрем овде, а сви су изгледи, немојте ме под камен. Дајте ме овде, под дрво. Под ладовину, да ми у гробу, вала, буде лакше. А још, да ми је само шљива једна, или јабука колачара... Очас би то било.

Тако су Дринци одабрали ово место, између високих брда. Ваљда, једино место одакле се не види море, па се стиче утисак да ни ми нисмо на острву.

Стигли смо у ово село да потражимо има ли игде икаквог белега о јуначкој Дринској, која се у саставу Треће армије уписала међу победнике у славној бици на Церу, под командом Павла Јуришића Штурма.

СИН ПОГИНУЛОГ ОФИЦИРА - Међу војницима - забележио је Стево Стефановић - видех дечака од десетак година. Војнички одевен, на коњу са пуном опремом. Лице му је тако опаљено сунцем, ветром, кишом и снегом, да изгледа као да је начињено од земље. Војници Дринске ми објаснише да је то син неког погинулог официра, па су га повели са собом, јер га нису имали коме оставити. Тај ће, кажем себи, имати шта да прича... Ако остане жив.

- Како нема - одговара брачни пар Корајанис.

- Под сваком стопом, па и ту где ви сада стојите су кости српских војника. Ми и данас пазимо на њих.

Не обарају, кажу нам ови људи, ни старе маслињаке, под којим су умирали Дринци. Пуштају вишевековним стаблима да сама скончају и стопе се са српским хумкама. Говоре нам да пазе и на спомен-чесму, горе у селу. И на споменик, доле, крај пута за Мирјатику на који нас љубазно упућују.

Враћамо се на тај пут. Тражимо споменик. Полазимо и поново се враћамо. Лутамо непрегледним гајевима маслина, смокава, које пресецају виногради или виногради пресецају гајеве... Ко ће га знати, кад живци затежу.

Радо бисмо убрали коју смокву, грозд један...

А кустос у српској кући, у граду Крфу, овако нам је рекао, пред овај пут:

- Током боравка Дринске дивизије у Сан Матијасу, ни једна грана маслине није сломљена. Ниједна смоква није фалила...


МАРШ НА ДРИНУ Међу војнике у Сан Матијас долазио је и Станислав Бинички, композитор и диригент, војни капелник. Слушао је како под маслинама, Дринци, у трубу свирају и његов "Марш на Дрину", који су у сећању понели још са Цера, где је и настао. Уз српску трубу и овај марш Дринци ће, после пробоја Солунског фронта, умарширати у Ниш.

Путокази нам нејасни. А на местима их заклониле и крошње. Некако се, ипак, готово у само предвечерје сналазимо. Десно од пута, на неколико десетина метара - камена пирамида. Споменик војницима Дринске дивизије подигли су овде, у подножју села, као у каквом рају, преживели војници и официри својим умрлим и изгинулим саборцима.

Око споменика, ограђено гробље. Хумка до хумке. Све једнаке. С предње стране, гвоздена ограда, на каменом зиду, преко које се превија винова лоза. Около танани чемпреси. Дрворед до споменика.

Лако смо отворили капију, уз коју "стражари" само једна минијатурна црква. Више, као макета православног храма.

С бочне стране споменика, у барељефу, седи војник с пушком у руци. А испод стихови Владе Станимировића:


"На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи.

Поручите нашој деци

Нећемо им никад стићи.

Поздравите Отаджбину,

Пољубите српску груду!

Спомен борбе за слободу

Нека ове хумке буду."

На предњој страни споменика је само велики крст, а с друге бочне стране уклесан је српски државни грб и посвета "Дринци својим друговима". Испод крста, свећа упола догорела. Неко је овде долазио, не тако давно. Неко је оставио динаре, неко заставицу Србије, таман толику да је на њој стала порука: "Ваша су дела бесмртна".

Почивају Дринци, у божанственом миру, под витким чемпресима, тако, да им ни ветар не ремети вечни мир. Тако, да човек овде усни у тренутку.

- Ајде полази, бре - пренуо је глас нашег фото-репортера, потомка старог ратника, коме он никако не налази трага, на читавом овом путу дугом више од хиљаду километара. Уз то је додао оштро: - Пада ми бленда, а горе до брда треба се попети.

Брдо је, у ствари, центар Сан Матијаса. До маленог трга, провлачимо се уским каменим улицама, као да се у само небо пењемо. Напред... Назад... Не успевамо да се мимоиђемо са возилима. И пут настављамо пешке. Тражимо споменик Јанису Јанулису, овдашњем сељаку, коме је Србија подигла споменик.

Био је тринаестогодишњи дечак када су војници Дринске дивизије овде логоровали. Лечили се и умирали на његовој њиви у подножју. Нјиви - гробљу! Мештани нам причају да никада у њој није заорао ниједну бразду. Умро је крајем осамдесетих, њива је остала необрађена. Ни његови потомци које, нажалост, не налазимо у Сан Матијасу, ту земљу не дирају.

Бронзани Јанис Јанулис, на малом тргу између цркве и школе. Као уморни Одисеј. Испод је посвета: "Сину славних Хелена, захвалан српски народ".

(Наставиће се)