ИМЕ Јованке Бончић Катернић многима у Србији - мало значи. А име ове Српкиње већ две године носи признање Универзитета Дармштат, које се додељује женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке. Нјеним именом крштена је и једна од улица у кампусу овог универзитета.

Ову част Јованка Бончић заслужила је као прва жена дипломирани инжењер у, и тада, високоразвијеној Немачкој. Диплому на Универзитету Дармштат стекла је далеке 1913. године.

Рођена у Нишу 5. јула 1887, студије је започела на Београдском универзитету да би после седам семестара и праксе у Српским државним железницама, прешла у Дармштат на тамошњу Високу техничку школу. Пре једног века, 18. јула 1913. године, постала је прва жена архитекта са дипломом инжењера у историји Немачке.

СЛАВНЕ АРХИТЕКТИЦЕ СЛАВУ прве жене у српској архитектури носи Јелисавета Начић која је заслужна за зграду ОШ „Краљ Петар“, степениште на Великом Калемегдану, цркву Александра Невског... Поред ње и Јелисавете Бончић, Србија може да се похвали да је у периоду пре Првог светског рата имала и друге архитектице попут Милице Вукшић и Ангелине Нешић.

Том изузетном догађају - предаји дипломе инжењера првој жени, „Берлинске илустроване новине“ посветиле су насловну страну на којој је и објављена Јованкина слика.

На студијама је ова жена упознала свог доцнијег супруга Украјинца Андреја Катернића, дипломираног инжењера, па је једно време са њим живела у Санкт Петербургу и у Кијеву. У Београд су се доселили 1922. године и остали до смрти.

Знање стечено у Немачкој искористила је у Србији где је од 1930. године до почетка рата 1941. водила сектор грађевина на Београдском универзитету и задужила Београд, али не само њега, многим и данас очуваним и познатим грађевинама.

На листи њених дела су чувени Бански двор у Бањалуци, део бањског купатила у Бањи Ковиљачи, зграде Учитељског и Ветеринарског факултета. Одмах после Другог светског рата је пензионисана, а остала је у српској престоници до смрти 1966. године.