СОЧНИ и тешки, готово црни, како уосталом и иде уз име места у којем сазревају, плодови вишње ових дана обојили су Фекетић. Име тог места настало је од мађарске речи фекете или, на српском, црни. Бар три-четири стабла вишње, званично признате као засебна сорта „прима“, расте испред сваке од око 2.000 кућа у овом месту са око 4.000 људи.

То „прима“ се, додуше, међу Фекетићанима и није баш примило. Они је, наиме, и даље, с поносом, зову само фекетићка вишња, обавезно додајући и оно црна. Сорта је призната и у међународним оквирима, па је Фекетић по томе јединствен у Србији.

- Изузетно је отпорна на болести, има идеалан однос киселине и сласти и доста крупан плод равномерног пречника 22 - 23 милиметра, а погодна је за прераду свих врста - објашњава Габор Бачи, мештанин који о вишњи зна баш све.

Мада их нико никада није бројао, у Фекетићу има најмање 20.000 стабала вишње, што испред кућа и у двориштима, што на малим и средњим вишњицима, од који је највећи онај од једног хектара породице Хоркаи. Жолт Хоркаи, који га води је, управо на тему узгоја вишње дипломирао на факултету и теортско знање је спојио са непосредним искуством:

- Време нам, нажалост, у последње три године није наклоњено. Лани ју је убио мраз у време цветања, ове године најпре је било јако вруће, а одмах затим стигао је изузетно кишан и хладан период.

ДОНЕЛИ ЈЕ ВОЈНИЦИ ИЗ БОСНЕ ПО ПРИЧАНЈУ старих Фекетићана, вишње су, каже Габор Бачи, у то место стигле у аустроугарска времена из Босне и Херцеговине: - Наши војници који су тамо служили војску, били су одушевљени вишњама у Босни и почели су да доносе саднице, да бисмо, златних 70-их година прошлог века, уз снабдевање пијаца, откупљивало и по 50 вагона плода. Од тих „војничких“ вишања, године селекције су, ево, довеле до засебне сорте коју смо сада и заштитили.

Хоркаијеви свежу вишњу углавном не продају, јер су усавршили њену прераду у одлично вино, љуту ракију или палинку, изузетно укусан ликер... Продаја је, кажу, извеснија, а зарада већа.

- Ма, ово је чудо од воћа, јер од ње отпада нема - објашњава, на сипматичној мешавини српског и мађарског, Жолтова мајка Вера, док из специфичних флаша точи вишњеву ракију чији опојан мирис одмах испуњава целу собу. - Када вишње, из којих смо извадили коштице, ставимо у суд, од бистрог сока правимо вино, док се „месо“ користи за печење ракије, за шта је задужен моју муж Андраш. Најзад, осушене коштице, уместо перја, користимо за пуњење јастука, јер дуже чувају топлоту.

Пуне руке посла око вишања је, у тренутку боравка репортера „Новости“, имао и Геза Каса, који је са сином, такође Гезом (код Мађара је обичај да прворођено мушко дете понесе очево име), и кумом Доналдом Давидом, треса вишње испред своје куће.

- Већ смо побрали стабла у башти и направили джемове, компоте и пекмезе - прича, расположено, Каса, док младићи са најлона претресају сочне, тамне плодове у бурад и канте.

Свима је драго што се за њихово село, захваљујући вишњи, све више и даље чује.