БЕОГРАД - У Београду је данас, комеморативним манифестацијама обележено 100 година од погибије наредника Михајло Петровић, првог пилота који је страдао у историји ратног ваздухопловства Србије.

На његов споменик на Новом гробљу венце су положили члан Градског већа Дарко Божић, представници Команде ваздухопловства, Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца, Ваздухопловног савеза Србије, Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", СУБНОР-а и многобројни поштоваоци.

Након комеморације и опела, у Галерији "Икар" Дома ваздухопловства у Земуну отворена је изложба под називом "Сећање на ваздухопловне жртве", саопштила је градска управа.

На данашњи дан пре тачно 100 година погинуо је наредник Михајло Петровић, први пилот који је страдао у историји ратног ваздухопловства Србије.

У Србији је одлука о формирању "Војне аеропланске јединице" донета и формално, крајем децембра 1912. године. Прву ескадрилу сачињавало је тада шест авиона. Краљевина Србија била је једна од првих земаља која је формирала ратно ваздухопловство.

Петровић је погинуо у борбама над Скадром у склопу војних операција током Првог балканског рата.

Рођен је у селу Влакча, недалеко од Тополе, 14. јуна 1884. године. Похађао је Војно-занатску школу у Крагујевцу, завршио подофицирку школу у том граду. Извесно време боравио је у Русији. Важио је за талентованог сликара, писао је поезију.

Службовао је у Нишу, Крагујевцу и Београду. Када је српско војно Министарство објавило конкурс за авијацију 1912. године, Петровић је примљен у прву групу од шест кандидата за школу авијације. Завршио је француску пилоску школу јуна 1912. године и био први српски пилот који је добио пилотску диплому.

На авиону типа "фарман" у саставу "Приморског аеропланског одреда' 1913. учествовао је у операцијама око Скадра, где је и погинуо, испавши из авиона након што је летелица била незгодно захваћена ваздушним струјама.

Овај случај послужио је као повод да систем везивања пилота убудуће буде битно озбиљнији. Пилоти пре тога нису носили падобране.

Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и ту сахрањени. Тридесетих година његови посмртни остаци пренети су на Ново београдско гробље где су сахрањени у породичну гробницу.