Телевизијска серија и филм "Монтевидео, Бог те видео" нису реално приказали лик мог оца Благоја Моше Марјановића. Тата је био сушта супротност лику из серије. Био је страшно миран човек, који никада није повисио тон. Фудбалери тог времена нису били картароши, женскароши и мангупчићи. Моша је био господин човек!

Овим речима нам Зоран Марјановић, бивши шеф летења у "Јату" и син славног фудбалера Благоја Моше Марјановића, описује лик свог оца, једног од главних јунака популарне филмске приче о југословенским репрезентативцима, херојима Светског фудбалског првенства у Уругвају давне 1930. Марјановић није огорчен на творце серије и филма, одаје им признање што су ликове дивних спортиста и његовог оца извукли из таме заборава.

- Ми Срби смо народ који брзо заборавља. Успомене на мог оца и његове другаре из репрезентације овај филм је спасао. Разумем да су ликови мало измењени да би млађа генерација схватила фудбалску причу од пре осам деценија. Не схватам, међутим, да држава Србија и Фудбалски савез немају музеј спорта и не чувају медаље које су наши фудбалери освајали - каже Марјановић, који у очевом стану на Теразијама чува бронзано одличје из Уругваја, Мошин Орден Светог Саве и копачке на којима још стоји блато са игралишта на Карабурми.

НЕ ДРИБЛАЈ НЕМЦЕ ДРУГИ светски рат Моша је дочекао као возач Југословенске краљевске војске. Заробљен је 1941. и одведен у логор ”Фирстенберг” код Берлина где је био до 1944. И у заробљеништу је играо фудбал, али за француски логорашки тим. Када је Немцима давао голове наоружани стражар би му претио машингевером: "Мошо, немачког фудбалера смеш само једном да дриблаш!"

Благоје Марјановић је рођен 1907. Одрастао је у родитељској кући престоничког трговца Димитрија и мајке Софије у Ђаковачкој улици са четворо браће и две сестре. Завршио је школу у Београду, када је већ играо фудбал за БСК. Прву фудбалску плату од једног долара добио је 1925, да би она касније порасла на целих 17 долара. Играо је на месту центарфора, десне полутке и крила у пет клубова. Почео је у Југославији, али се прославио у БСК, у чијем је плавом дресу дао хиљаду голова. Једном приликом је описао како је то радио:

- Први фудбал смо купили 1923. у Балканској улици у радњи која је у то време продавала кожне лопте. Нисам ни слутио да ће баш та лопта, у коју сам се заљубио, одредити моју судбину. Мени је у шеснаестерцу мозак брзо радио. Можда сам био лукавији од других. Схватио сам да у фудбалу одлучују делићи секунде, зато сам голове давао и ђоном, петом, грудима, чак и стомаком... Нисам цепао мреже као тобджија, за мене је било важно само да лопта пређе гол-линију - причао је најбољи стрелац првенства Југославије 1930, 1936. и 1937. године.

Моша је био инкарнација фудбалског мајсторства у времену између два рата, сјајан дриблер и ненадмашан стрелац. Имао је мало стопало, носио је копачке број 36, али прецизан ударац. Небројено пута је изношен са терена на рукама навијача. Југословенски ногометни савез му је 1929. и 1939. доделио титулу најбољег играча. Са Александром Тирнанићем сачињавао је чувену десну страну репрезентације. У Уругвају је играо све три утакмице и дао један гол. За репрезентацију је наступао 57 пута и дао 36 голова. Због голова, које је давао лако и лепо, био је популарнији него Шекуларац. Читав Београд и Југославија су лудели.

- Наш бронзани успех у Уругвају био је прекретница за београдски и југословенски фудбал. Београђани су тада певушили песму: "Монтевидео, Бог те видео...".

Тирке и ја смо поздрављани скидањем шешира. У кафани бисмо добијали пиће од "господина за оним столом". Трговци су ми поклањали нов енглески штоф, париску кошуљу или кравату из Беча "за онај гол који ћете дати у недељу". Имао сам берберина Саву, који је специјално за мене правио колоњску воду - казивао је Моша Марјановић своје доживљаје.

У стану његове кћерке Вишње и сина Зорана, разгледамо фотографије са венчања њихових родитеља 1938, када су београдски журнали писали: "Планинка-Моша 1:0". И мајка Сплићанка, одрасла поред стадиона на Пољуду, волела је жарко фудбал и Мошу. Он је активно играо фудбал до краја четрдесетих, а онда се као дипломац Више тренерске школе определио да буде професор. Написао је и уджбеник "Како ћу најбоље припремити свој тим". Као бивши фудбалски ас учио је најбоље ђаке - Бобека, Митића, Зебеца, Топлака и друге. Он "Господин Гол" створио је чувеног лигашког голгетера Прљинчевића.

Веровао је да ће Јосип Скоблар да буде голгетер као он, али Јошка није имао шансе да игра центарфора. Са овим новим мајсторима лоптања био је на великој азијској турнеји 1955. и сусрео се са кинеским председником Мао Цедунгом. Пре тога су сви били код Јосипа Броза Тита, који је одликовао Мошу Марјановића Орденом заслуга за народ.

- Као потомак старе градске породице тата је волео Београд. Када су га звали да игра у Француској, одбио је да не би напустио родни град. Када га је породица Ањели из миланског "Фијата" звала да води ФК Јувентус, одбио је джентлменски, јер је већ имао договор са Торином.

Породица је била само годину дана са њим у Италији, а онда нас је вратио натраг у Београд. Мени као заљубљенику у поп музику доносио је плоче Елвиса Прислија и италијанских канцона, а ћерки Вишњи је почетком шездесетих поклонио црвени бицикл марке "ђулија", први дамски двоточкаш на Теразијама - сећа се син Зоран, који у колекцији од 80.000 плоча и дискова чува плоче са очевим омиљеним песмама "Ој, Мораво", због цигарета које је пушио, и "Мито, бекријо" због оца Димитрија.

Тих година Мошина соба у стану је била у плавим бојама БСК. Ту је радо седео и читао "Вечерње новости", које је редовно куповао од 1953. Собе ћерке и сина биле су излепљене постерима рок звезда и филмских јунака.

КУЛТ ТАЛАСАСТЕ КОСЕ БЛАГОЈЕ Марјановић је свој надимак добио по густој и таласастој коси, "какву имају Јевреји", па су му пријатељи говорили: "Исти си Моша!" И остао је заувек Моша. Због своје косе Марјановић никада није носио капу.


Пред пут у Кореју 1961. Моша је доживео мождани удар. Никада му се није вратила способност говора, десна страна му је била одузета. Син се са њим шетао по Београду, али врло споро, јер су Мошу сви заустављали, хтели да га поздраве. Као пензионер ФСЈ имао је доживотну почасну пропусницу за све утакмице на територији СФРЈ.

Умро је 1984. и сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Нјегове спортске и личне ствари као сведочанство фудбалске историје уместо у музеју спорта, данас стоје у орманима старог стана на Теразијама.