НИКО није ни сањао крваву зору, која ће само неколико сати касније сванути над Србијом. Ипак, немир се осећао. На двору се задржао краће него иначе. Био је 5. април 1941. године, касно поподне, дан када је последњи пут видео свог најбољег пријатеља, краља Петра Другог Карађорђевића.

Доктор Лјубомир Костић, данас осамдесетдеветогодишњак, дочекао је повратак свог пријатеља у Србију. Мошти краља Петра Другог враћене су у земљу 43 године после његове смрти. Стојећи крај његовог одра, поново се, на тренутак, осетио као онај дечак кога су 1934. покупили из Соколског савеза и одвели у двор.

- Петар се после смрти свога оца, краља Александра, вратио у Србију и наставио школовање на двору са приватним наставницима - прича др Костић. - Нјегов наставник фискултуре помислио је да би бар на тим часовима требало да има другове. Одабрали су нас четворицу-петорицу и одвели нас да упознамо краља.

Године проведене у друговању са краљем обележиле су живот др Лјубомира Костића, једног од најбољих српских хирурга. Колико само пута му је у „оно време“ то узимано као највећа мрља у биографији. А ипак, горчина коју је осећао због тога никада није избрисала љубав према најбољем пријатељу из младости и сећања на један од најлепших периода његовог живота. У породичној кући на Врачару, коју је подигао његов отац, грађевински инжењер и предратни заменик градоначелника Београда, Лаза Костић, показује нам албум са фотографијама снимљеним 1939. године. На првој страни слика двојице младића у аутомобилу с отвореним кровом. На сувозачком месту је шеснаестогодишњи краљ, за воланом његов пријатељ - Лјуба.

- Обојица смо обожавали аутомобиле - каже др Костић. - Кад год смо некуда ишли, за воланом смо се смењивали нас двојица, а возач је седео позади. Краљ се никада није понашао као да је другачији од нас. Када смо играли фудбал, нико га није штедео, било је нормално да га неко обори. Када смо били сами, није ми дозвољавао да му говорим „величанство“.

27. МАРТ ЧУВЕНОГ 27. марта Лјуба је био у маси која је клицала преврату. - Била је огромна гужва. Мирковић је извео младог поручника, који је прочитао проглас у име краља. Промукао сам узвикујући: „Живео краљ!“. А онда ме је по подне позвао Петар и питао шта се то дешава на улицама. Он је читав дан био окружен гардистима, који му нису дозвољавали да мрдне.

Одгајан на двору, васпитаван у енглеској школи, краљ се животу учио од београдских кицоша, који су му брзо постали пријатељи. Са њима је запалио прву цигарету, уживао у филмовима и копирао стил холивудских звезда.

- Веома је волео глумца Тајрона Пауера. Једном сам дошао у двор у сакоу какав је носио Пауер, а Петар га је одмах однео свом кројачу да га ископира - говори др Костић са живошћу којом вешто крије својих готово деведесет година. - И девојке су га волеле, али није имао много прилике да се виђа са њима ван двора. Једном смо, уз дозволу двора, позвали три девојке из добрих београдских породица и повели их у двор. Читавог дана смо плесали и забављали се.

Ма колико се дружио са београдским мангупима, краљ никада није могао да буде као они. Није му било дозвољено да излази у град и готово увек су пријатељи долазили у двор да би се видели са њим. Тинејджерски дух, па макар и краљевски, ипак није било лако укротити. Дешавало се да краљ Петар и Лјуба на мотоциклима заједно побегну из двора и да читавог дана остану напољу.

Пријатељство су прекинуле шестоаприлске бомбе. Краљ је са читавом владом напустио земљу и никада се није вратио. Лјуба је, иако жигосан као „реакционар“ и пријатељ династије, успео да заврши факултет и постане врхунски хирург. Трагичну судбину свог пријатеља никада није прежалио:

- И данас ме заболи када кажу да је побегао из земље. Па шта је требало да уради? Да остане и да се преда Немцима. Ужасно је што је овај свет напустио млад и у туђој земљи. Мала је утеха то што су после толико времена његове кости у Србији.

ИДОЛИ ДРАЖА И ЧЕРЧИЛ

Краљев ађутант Кент, који је био један од његових најближих пријатеља, написао је после Петрове смрти текст о њиховом другарству - каже др Костић. - Записао је краљеве речи о томе да је имао два идола - Черчила и Дражу Михаиловића. Први га је разочарао када га је натерао да се одрекне овог другог.