Како смо уз бадњак почели да китимо и јелку

СУБОТИЦА - Готово да нема куће у Србији коју ових дана не краси окићена јелка. Обичај католичког живља да украшава божићно дрво и на сто ставља адвентске венце и икебане, стар више од десет векова, временом се проширио и на остало становништво, те се данас у многим домовима, раме уз раме, могу видети и светлуцава, шарена јелка и бадњак и пшеница.

На наше просторе, првенствено у Војводину као део Аустроугарске монархије, обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Прве божићне јелке, двадесетих година 19. века окитиле су аристократске породице, које су имале родбинске везе у Немачкој, Бечу и Будимпешти.

Стаклене анђеле, јагањце и свећице испод којих су биле шарене кутије са поклонима, дуго су чежњиво гледали сиромашнији грађани. На јавном месту велика украшена јелка први пут је постављена 1859. године у јаслицама Лајоша Велђија у Суботици, када је и први пут организована прослава Божића у обданишту.

Свечано прослављање Христовог рођења брзо се проширило и у друге установе где су боравили најмлађи, а акценат је био на симболичним поклонима који су се налазили испод јелке.

- Из Велђијевих списа види се да су се на јелкама у суботичким обдаништима налазиле по четири стаклене кугле, 60 свећица са држачима, четири велике националне заставе са натписом божићног карактера, папирни ланац националне црвене, зелене и беле боје - открива Јудит Рафаји, кустос Музеја града у Суботици, ауторка изложбе "Анђели и јагањци - божићне јелке између 1859. и 1975. године". - Прославе су у вртићима потом организовале месне заједнице, а на њима су учествовала сва деца, без обзира на верску припадност.

Окићено божићно дрво тада је на велика врата почело да улази у грађанске породице и одомаћује се у северним крајевима. Богати су се утркивали чија ће бити већа и сјајнија, док је сиромашни слој и сеоско становништво у кући имао само једно зимзелену грану са покојим украсом.

Док су у богатом граду украси били стаклени и луксузни, а друштво им правиле свилене бомбоне и свећице, по селима су се правили од гранчица, глине, често су и тврђи медењаци и ораси красили борове гране. Врло брзо, јелка је постала и статусни симбол. Домаћице су се утркивале која ће направити лепше звездице и анђеле, који су по правилу красили врх јелке.

Јавно прослављање Божића 25. децембра траје све до краја Првог светског рата и присаједињења Краљевини СХС, када је укинуто и постало само породична светковина.

Доласком комунистичке власти средином минулог века, која је забрањивала верске обреде, божићно дрво се украшавало кришом и то махом по селима и мањим војвођанским местима. Трудећи се да леп обичај не предају забораву, католици су јелку почели да ките који дан касније, тако да су украси и икебане постављени уочи новогодишње ноћи.

Полако су украси и јелка прелазили Дунав и Саву и 70-их година дошли прво у градове, а потом и у мање средине јужнијих крајева наше земље. Дуго је српско становништво имало и дозу одбојности према украшеним јелкама, сматрајући да ће њима, на неки начин, изневерити православни бадњак, који се такође кришом уносио у куће.

Права експанзија кићења код нас почиње управо осамдесетих година прошлог века, када су украси и јелке почели да се продају на улицама, а украшавани су не само куће, него и излози, тргови, јавне установе...

ПРЕДАНјЕ

ПРЕМА предању, свети Бонифације је спасао живот детету које су пагани хтели да жртвују, тако што је песницом сравнио са земљом храст око кога су се окупили. На том месту никла је јела, као симбол вечног живота. Други митски корен је легенда о јелки, кедру и бору који су расли испред пећине у којој се родио Исус Христ. Пошто једино јелка није имала плодове којим би даривала новорођенче, анђео ју је окитио звездом.