Феликс (срећко) Баумгартнер телом је пробио звучни зид. Срећу да домаћим авионом "орао јуришник" скине "паучину" са зида имао је 1984. године један наш човек. Маријан Јелен, најбољи пробни пилот некадашње СФРЈ. Пре њега "звучњак" је "оверио" далеке 1947. године Американац Чак Јегер.

У Музеју ваздухопловства у Сурчину, са Маријаном стојимо испред авиона "орао јуришник" и причамо како је јуришао на небо. Пре тога, неколико речи о подвигу његовог "небеског колеге" Баумгартнера.

- Нјегов скок је био историјски догађај - каже Јелен. - За мене је тренутно најхрабрији човек на планети. Кренуо је телом у отворени понор из кога није било повратка. Он је падао, а ја сам летео. Управљајући моћном машином могао сам да поправим евентуалне грешке, а њему је само Бог био у помоћи.

ЛЕТ БЕЗ НАВИГАЦИЈЕ Маријан Јелен је учествовао на бројним светским ваздухопловним изложбама. Тамо је на аеромитинзима промовисао летелице домаће производње. Као пробном пилоту, то му је била и дужност. - Мени је највећи изазов био прелет преко ваздушног простора европских држава. Ми нисмо имали радио-станице за комуникацију за контролу лета, па смо били приморани да летимо одмах иза репа цивилних авиона. Сећам се, кад смо летели према Паризу, било је облачно и пуна три сата сам летео без навигације, пратећи цивилни "боинг" на редовном лету.

Сада "слећемо" на пребогату причу нашег домаћег јунака, који памти сваки секунд свог историјског лета. Тог 22. новембра, пре 28 година тестирао је авион домаће производње "орао јуришник" који је имао моторе са допунским сагоревањем.

- Са "орлом" узлетео сам у рејону Панчева и на 12.000 метара, под углом од 15 степени, почео да повећавам брзину авиона у понирању. Више пута сам поновио такво убрзање и помислио да је то максимум овог авиона. Касније сам повећао угао понирања, имао сам осећај да ми авион "бежи" из руку. Са 12.000 метара "залетео" сам се под углом од 30 степени. Две хиљаде метара ниже, мој "орао" пробио је звучни зид и над Панчевом се проломио изузетан звук, сличан експлозији.

У историји југословенског ваздухопловства био је то једини моменат да је авион домаће производње летео брзином од једног маха и пробио звучни зид. Све казаљке на инструменталној табли су подивљале у тренутку пробијања звучног зида, али су се, после неколико секунди, вратиле у нормалу. Нјегов претпостављени, пуковник Калич му је по слетању на земљу, честитао, а од супруге је код куће добио грдњу.

- Тај луди и непредвиђени лет са колегама на земљи прославио сам уз пиво. После сам отишао кући и саопштио супрузи да сам пробио звучни зид. Одговорила ми је: "Па, ти ниси нормалан, то се не сме". Када се сабрала, заједно смо поделили пилотску срећу.

Нашег саговорника питамо како се осећао у том тренутку када је пробио звучни зид, које су му слике пролазиле кроз главу и да ли се уплашио.

- Ту нема места за емоције. Само је важно да ли се лет одвија по одговарајућем програму и да ли се авион понаша онако како је предвиђено. Нема страха, а емоције долазе касније, када се приземите.

СПАСАО ТЕХНИКУ Мада о томе нерадо прича, за време бомбардовања 1999. Маријан је спасао сву технику и борбена средства у Војно-опитном центру у Батајници. Сваког дана је био на полигонима и ризиковао живот. Срећом, све се добро завршило.

Са саговорником "Новости" "летимо" у прошла времена када је почео своју бриљантну каријеру. Нјегов отац Михаел био је пилот Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, и од њега је све почело. И мали Маријан је пожелео да наследи оца. Али његови родитељи нису желели да се бави војним позивом. Жеља за летењем била је јача од свега. Најпре је завршио пилотску гимназију у Мостару, а затим и Војну летачку академију у Задру.

Легенда нашег ваздухопловства, коме све колеге скидају шапку, завршио је Академију у Задру као први и најбољи у генерацији и стекао звање Титовог питомца. Плочица с његовим именом стајала је на зиду код улаза у Академију, заједно са осталим најбољим студентима претходних генерација.

Да ли треба рећи да је отац Михаел био много поносан док је гледао како Маријан у пролеће 1972. године држи говор испред постројеног ваздухопловног пука у име своје генерације. Деценију и по касније, на једном аеромитингу у Београду добио је дозволу од команде да му на службеном лету до Мостара и назад друштво прави његов отац. Има ли нешто лепше од тога.

У Војно-опитни центар у Батајници Јелен "слеће" 1977. године. Требали су им млади пробни пилоти. Била је то класична смена генерација у којој су он и још четворица "класића" имали задатак да наследе старе асове југословенског ваздухопловства.

Све касније би била историја. Али, за тренутак се враћамо у новију историју. Најтеже му је било почетком рата деведесетих година. Старији син Роберт, као пилот, био је на аеродрому у Лађевцима, млађи Едвард као војник у ракетном центру код Краљева, а жена на 17. спрату у стану у Земуну.

Крајем прошле године Маријан је угасио све своје пилотске дозволе и више не лети. Пилотска лоза Јеленових је настављена. Нјегов старији син Роберт је мајор нашег ваздухопловства и лети на "супер галебу". Млађи син Едвард ради на одржавању система телеметрије у садашњем Техничко-опитном центру.

Три генерације Јеленових су освајали небо. Михаел, Маријан и Роберт. Да ли ће тим путем наставити и четврта, питамо на крају јунака нашег неба. Каже нам да има три унука. Од Роберта Луку и Филипа, а од Едварда Давида. Каже да би то волео, али Лука се већ изјаснио да би желео да буде фудбалер.