РЕДЕНИЦИ, бомбе и фото-апарат били су опрема првог српског ратног фото-репортера и сниматеља Драгише М. Стојадиновића који је каријеру извештача започео пре равно једног века, у Првом балканском рату.

- Стојадиновић је ратни херој, међу првима је у Балканским ратовима овенчан Орденом за храброст и Карађорђевом звездом - каже Никола Јовичић, легенда српске кинематографије, филмски архивиста, историчар филма и сценариста. - Истовремено, Драгиша је био и новинар, фотограф, филмски сниматељ, правник, мотоциклиста, чак и авијатичар. У Првом светском рату он је основао Кинематографску секцију Врховне команде, која је окупљала фотографе, сниматеље и сликаре.

Стојадиновић, син неготинског проте Милована, као гимназијалац немирног духа уочи матуре 1904. одлази из Зајечара у Стару Србију и као четник учествује у најтежим биткама с Турцима. После четовања наставља студије права и бави се новинарством, а затим ради као библиотекар у Народној скупштини. У Балканским ратовима 1912. добија Сребрни орден за храброст, а затим Карађорђеву звезду.

УЧИО ПРИНЦИПА ТОКОМ кратког међуратног одмора у Београду Стојадиновић обучава гађању из пиштоља школарца кога му је довео војвода Танкосић. Тек после Видовдана 1914. он схвата да је пуцању учио - Гаврила Принципа!

- Са собом сам носио малу "Цајсову" камеру и снимао сам све време операције, кад год ми је ситуација допуштала - забележио је Стојадиновић.

У Првом светском рату окупатори уништавају Стојадиновићеву документацију са више хиљада снимака. Он пак неуморно снима рат фото-апаратом, а затим и кино-камером, одузетом од шпијуна, а 1915. пише жени:

- Да ти у неколико речи опишем моје кинематографско путовање по Београду. Снимисмо двор споља и изнутра и ту нам је прошао дан. Сутрадан одемо санкама до Карабурме, где су они француски топови разбијени. Снимимо и наше прве предстраже код Дунава. Били смо срећни да је Швабама досадило пуцање, па нас оставе на миру да снимамо.

Врховна команда му ускоро одузима филмску камеру, за којом Стојадиновић горко жали при повлачењу кроз Албанију.

- Имао сам само свој фотографски апарат. За кино-апаратом сам жалио целим путем кроз Албанију, јер су сцене биле тешке и жалосне и вредело их је било снимити да би се овековечиле.

По доласку на Крф, наређено му је да оде у Рим и набави материјал за оснивање Фотографско-кинематографске секције при Врховној команди. Уз помоћ сликара Пере Почека купује фото-апарате, камере и материјал, који упућује у Солун, а сам одлази у чувену битку на Горничеву где је рањен. Врховна команда га поставља за шефа Фотографске, кинематографске секције која снима болнице, фронт, команданте.

- Стојадиновић и његови људи оставили су нам снимке бојног поља код Кајмакчалана, заузеће Битоља и повратка Срба у Србију - набраја Јовичић. - Снимао је регента Александра док држи говор добровољцима који крећу на фронт, војводу Мишића и генерала Сараја, војску у рововима.

По повратку у Београд Стојадиновић место шефа Секције предаје професору др Јеленку Михаиловићу. Филмове из Првог светског рата однели су црвеноармејци 1944.

Сведочанства о овом изузетном човеку дугујемо Стевану Јовичићу, легендарном шефу архива Југословенске кинотеке у Београду.

- Имао сам срећу да ме као младог радника Кинотеке, пошаљу да урадим интервју са Стојадиновићем. Данас је Стојадиновић заборављен, а филм о творцу српске ратне кинематографије, снимљен пре 10 година, никада није стигао до велике телевизије - констатује Јовичић.