У глобалној блоковској подели ФНР Југославија, као пета држава у развоју нуклеарне енергије, морала је да сачува страшну тајну: 15. октобра 1958. године у експерименталном реактору РБ у „Винчи“, после низа пропуста у систему заштите, шесторо младих људи из Србије изложено је смртоносној дози зрачења.

Чињенице о акциденту, деценијама скриване од лаичке јавности, „процуриле“ су ипак у научне кругове широм планете, да би заувек промениле свет: нуклеарни физичар Радојко Максић био је први пацијент у историји медицине коме је трансплантирана коштана срж, а његов најбољи пријатељ, млади геније из Ужица Живота Вранић (1934-1958), угасио је реактор спасавши колеге сигурне смрти, плативши науци највећи данак - постао је прва послератна жртва атомског зрачења.

Чудесно клупко винчанског акцидента одмотало се у Ужицу, уочи премијере документарног филма „Диплома за живот“ новинара РТС Јелене Божовић, монтажера Горана Дамљановића и сниматеља Горана Марјановића. Они су у ужичкој гимназији окупили актере велике несреће: Радојка Максића, данас јединог поузданог сведока ове несреће, сараднике др Жоржа Матеа, лекара који је у Паризу, у клиници „Кири“ 11. новембра 1958. обавио прву трансплантацију коштане сржи, сестру Животе Вранића - Живку Тресач, пријатеље младог научника...

- Кобног дана, скале које показују зрачење одједном су достигле максимум, а затим су се попеле до милионских, непојмљивих бројева. Колико је зрачење било високо, говори податак да су се сви мерачи широм института „закуцали“ и престали да раде. Реакцију у погону успео је да заустави мој најбољи пријатељ Живота Вранић, тада хонорарни сарадник института. Он је у „Винчи“ као најбољи студент физике на београдском ПМФ, радио дипломски рад на експерименталном реактору - каже Максић, нуклеарни физичар.

ФОНД ЖИВОТЕ ВРАНИЋА

У Жељи да се на заборави „вуковац“ ужичке гимназије и најбољи студент београдског ПМФ Живота Вранић (на слици), својевремено је постојао фонд са његовим именом, намењен награђивању најбољих младих физичара. Нажалост, 1990. године инфлација је обезвредила скупљени новац. Аутори документарца „Диплома за Животу“ и челници Гимназије, фонд су обновили претходних дана: најбољи физичар ужичке гимназије Милош Јанковић први је добитник награде обновљеног Фонда Живота Вранић.

- Одмах после удеса, 16. октобра, нас шесторо су пребацили у клинику „Кири“, у Париз. Тим др Жоржа Матеа мени је трансплантирао коштану срж 11. новембра, а затим и осталима, први пут у историји. Тада је захват рађен без типизације ткива, само на основу крвне групе, уз огроман ризик.

Захват којим је означено ново поглавље у развоју медицине био је чудесно дело др Матеа. Овај лекар преминуо је 2010. године, 15. октобра, на дан незгоде у „Винчи“. Био је један од оснивача Онколошког центра КБЦ „Бежанијска коса“, ова установа данас носи његово име. У Београд је долазио често, инсистирао је да уместо у хотелској, ноћи у болничкој соби, а за свој рад у Србији никада није наплатио - ни динар!

Док је „милосрдни анђео“ пустошио Србију 1999. године, др Матео је успевао да допреми цитостатике који су недостајали у Београд... Сви озрачени у „Винчи“: Радојко Максић, Роксанда Дангубић, Драшко Грујић и Стјепко Хајдуковић, преживели су трансплантацију, код Живорада Богојевића нови захват није примењен, а сви они наставили су да живе и раде, сви осим Животе Вранића, који је у 24. години преминуо.

- Уз др Матеа, огромну захвалност што смо живи дугујемо француском народу: донатори коштане сржи били су Парижани. Нјима је предочено да захват може бити смртоносан и за донаторе, није се знало какве ће последице бити, али су незнани житељи Града светлости похрлили да нам спасу животе - говори Максић, кроз сузе. - Касније смо упознали донаторе: Одит Драги, Рејмона Кастанија, Марсела Пабиона, Албера Бирона и др Леона Шварценберга. Постали смо нераздвојни пријатељи, чинили смо годинама необично братство, окупљено око сећања на генијалног Животу Вранића.

Живота Вранић је у клиници „Кири“ провео месец дана, од 16. октобра до 16. новембра. Родитељима Милици и Илији писао је свакодневно, уверавајући их да ужива у Паризу, да обилази град и да се ништа лоше неће догодити. Дан пре трансплантације коштане сржи написао је своје последње писмо. Мајка Милица приметила је да рукопис први пут није читак, да су редови накривљени, а знајући сина у душу, истину је прочитала између редова:

- Зашто ми пишете да ли ми треба пара или пакета? Не, брате, имамо свега. Мило ми је да сте добро, ја сам такође добро, за мене не брините. Мило ми је што сте почели да сређујете летину. Како сте ми ви сви, све вас много воли и поздравља ваш Жико - читала је мајка наглас, знајући да већ у том тренутку Животе више нема. Млади научник из Ужица, најбољи гимназијалац, а затим и студент, непосредно пре стицања дипломе на београдском ПМФ био је мртав, шест дана после писања ових редова.

Акцидент у „Винчи“ био је последица низа пропуста у систему заштите од нуклеарног зрачења. Светска штампа се озбиљно бавила несрећом, у Југославији је истина дуго скривана, јер је сматрана националном срамотом. Шесторо озрачених имали су тада између 24 и 26 година. Систем безбедности је после несреће унапређен.