Враћање имовине Хрватској: Часна реч однела иконе

ВИШЕ од 18.000 музејских предмета и покретних културних добара која су током рата спасена од уништења и донета у Србију, већ су враћени Хрватској у периоду од 2001. до 2011. године.

Нјихов тачан списак, кажу у Министарству културе, немају!

Ова институција није поставила ни питање реципрочног враћања српских културних добара опљачканих за време НДХ-а! А спреман је нови списак са још 1.065 предмета који су деведесетих спасени од ратних уништавања и стигли са прогнаним Србима у матицу. Наша држава се обавезала да ће их до краја следеће године све вратити, рестауриране. По изјавама хрватских званичника, не само у православне светиње већ и у хрватске музеје и галерије.

Обавеза да се то уради дефинисана је протоколом који су 23. марта потписали српски министар културе Предраг Марковић и његова колегиница из Загреба Андреа Златар Виолић, а на основу хрватског Закона о утврђивању ратне штете и Упутства за примену ратне штете(?!).

- Сада испада да смо „покрали“ своју баштину коју је деведесетих Министарство културе Србије с Музејом СПЦ изместило из наших манастира и цркава које је рат угрозио исто као и 1941. године - каже Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске. - Иако је реч о културном благу које је првенствено власништво Српске православне цркве, оно се приказује и води као културно благо хрватске државе. А реч је само о остацима остатака српске културне баштине која је за време грађанског рата, али и после ратних сукоба, нестала или уништена на подручју Хрватске. Да апсурд буде већи, оне који су пренели и од сигурног уништења спасили ово благо сад представљају као „пљачкаше“. Испада да су Срби покрали своје иконе, а најтужније је што се проблем тако представља и у делу српске јавности.

Наш саговорник тврди да је управо он са сарадницима после доласка с колонама избеглица након „Олује“ правио списак спасене баштине и дао га Министарству културе. И за њега је тајна да ли се он користио и да ли се користи за враћање српске културне баштине у Хрватску.

У Протоколу пише да „Република Хрватска на основу Закона о утврђивању ратне штете и Упутства за примену ратне штете“ потражује од Србије 28.843 музејских предмета и 3.097 културних добара из манастира, цркава и приватних збирки, као и архивску и библиотечку грађу. Они који су бринули о тој културној баштини посебно упозоравају на то да нико не зна који су то, од 18.718 покретних културних добара, колико их је наведено у овом документу, враћени у Хрватску од 2001. до 2011.

- Кад сам дошла на дужност 2008, године ниједан списак враћених предмета нисам затекла. Архива мешовите комисије за повраћај је била потпуно празна - каже Душица Живковић, помоћник министра културе и председник мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара. - Требало ми је неколико месеци да уђем у проблематику.

- То је био услов да се поново успоставе дипломатски односи између наших земаља. Дали смо предмете Хрватима без икаквих потписаних споразума, малтене на реч! - објашњава Деспотовић. - После тога су дипломатски односи успостављени. Споразум о повраћају културних добара потписан је годину дана касније.

Влада Томчић је био задужен за повраћај културних добара у Хрватску у време када је на челу министарства културе био Драган Којадиновића.

- У нашем мандату враћена су културна добра, највише у Боботу и неке личке манастире - истиче Томчић. - Вратили смо и скулптуре од дрвета из колоније наивне уметности из Бање Јанковић, као и Вуковарску библиотеку, коју је евакуисала ЈНА. Око 3.500 књига било је смештено у фрањевачки манастир у Земуну и све су до једне враћене у Вуковар.

Академик Динко Давидов, неуморни истраживач затирања српског културног наслеђа у НДХ, зачуђен је да наше Министарство није Хрватској поставило ниједан захтев за реципрочан повраћај српског културног блага.

- Разболео сам се после вести о потписивању протокола којим смо пристали да вратимо последње преостало српско културно благо тамо одакле смо га једва спасли од уништења. Како сада да објасним унуку да је то српска баштина и да није ни опљачакана ни „отуђена“ из Хрватске већ спасена, да не доживи судбину огромног блага које је систематски уништено у НДХ. Скоро 70 година траје огрешење, ћутање о уништавању и пљачки 460 српских цркава у Хрватској за време Анте Павелића. Древне српске иконе, књиге и архиве које су избегле усташке ломаче, покрадене су и скривене у загребачке архиве, библиотеке и музеје и ни до данас нису враћене. У НДХ је изведен тотални геноцид, брисано је и целокупно историјско памћење српског народа, а томе изгледа нема краја - огорчен је Давидов.

- Културно благо Срба опљачкано у НДХ, које се и данас налази у хрватским институцијама, стечено је ратним злочином који никад не застарева и ми имамо обавезу да га тражимо - опомиње и историчар проф. др Вељко Ђурић.

Референт за злочине у области културе био је др Милан П. Костић, који је сачинио опсежан елаборат на 395 страница.

У елаборату је приказана оригинална документација о пљачкашкој мисији професора Стјепана Готвалда из Музеја за умјетност и обрт који је као специјални изасланик Државног равнатељства за понову „путовао с екипом професора Ткалчића и отимао имовину из фрушкогорских манастира и Сремских Карловаца. У једном од његових сачуваних извештаја од 1. септембра 1941. пише: „Дворац патријаршије је посве сачуван и празан. Почели смо сељење књижнице која је по обиму шест камиона... Ја ћу за понову понети писаће столове, сагове столице и једну гарнитуру за господина равнатеља“.

Из Карловаца је, по том извештају, само у један мах натоварено и послано у Загреб осам вагона крцатих књигама, иконама, сликама, намештајем.

Рукопис је после смрти др Костића депонован у Историјски музеј Срема, али је деведесетих утврђено да је нетрагом нестао.

- Ни већи европски народи не би могли да издрже губитке културног блага какве су претрпели Срби - суморно констатује Милоје Будимир. Он подсећа на то да је, рецимо, део блага које је опљачкала НДХ из Загреба враћено у Пакрац, који је одмах почетком рата нападнут и уништен.

- Предмети и књиге из пребогатих ризница и библиотека који нису уништени појавили су се на црном тржишту, а Слободан Милеуснић, управник музеја СПЦ, ишао је у Немачку, Мађарску и Аустрију како би то откупљивао. Да ли ћемо и то да вратимо у Хрватску, пита се Будимир. Тврди да у Загребу и сад постоји складиште у коме се налази богат фундус културног блага из СПЦ, којим тргује извесни Хрват Додик.