Тајна блага Немањића

МИСТЕРИЈА златног прстена краљице Теодоре, мајке цара Душана, траје готово цео век, откад је ископан у манастиру Бањска крај Звечана. Изузетни примерак немањићког накита заобишле су безбројне турске похаре током 800 година док је почивао у тмини краљевске гробнице, а игром судбине поново је заблистао на светлу дана 1915. усред пакла Првог светског рата.

Нажалост магични Теодорин прстен, један од најлепших споменика српске средњовековне уметности и занатства и данас почива у тами. Додуше, не у гробу, већ у депоу београдског Народног музеја који је затворен пре више од десет година, а кад ће прорадити - нико не зна. За то време Теодорин прстен имао је само један кратак излет, кад је 2004. приказан у њујоршком Метрополитен музеју као један од највреднијих и најлепших експоната из Византије, како љубоморни Запад зове Источно римско царство.

Стручњаци за средњи век кажу да је још увек мистерија ко је и због чега усред немачко-аустријско-бугарске агресије на Србију 1915. наредио ископавања у манастиру Бањска, која су довела до открића краљевског прстена.

Стручњаци наглашавају да је овај комад накита изузетан примерак средњовековног златарства, које је цветало у Новом брду и Трепчи, али да није обичан украс. То су већ на први поглед схватили и трагачи за Милутиновим благом, који су га пронашли у старом гробу у припрати манастирске цркве.

Кад су видели двоглавог орла на глави прстена закључили су да је реч о гробу високог велможе, а кад су откопали карличну кост схватили су да је реч о жени. Синуло им је да су ту пронашли гроб краљице Теодоре, а прстен је одмах однет регенту Александру, који је по свему судећи присуствовао ископавању. Кости су брижљиво прикупљене и уз присуство свештеника сахрањене у олтару. Нажалост, данас не знамо да ли се оне и данас тамо налазе, јер резултати вишедеценијских ископавања у Бањској ни данас нису доступни јавности - каже Бранка Иванић.

У Народном музеју истичу да је веома мало сачуваних златних прстенова високог ранга у Србији и да Теодорин нема премца. Нјегова вредност, у време кад је направљен, одговарала је вредности двогодишњег пореза који је плаћало сеоско домаћинство.

- Посебан значај прстену даје хералдички симбол двоглавог орла и јединствена урезана формула „Кто га носи помози му Бог“. Тај заштитни натпис истовремено га чини и хришћанским и магијским, а додатну моћ му дају вукови изгравирани на карикама. Овакво прстење смели су да кују само посебни мајстори ковачи - каже Бранка Иванић.

У средњовековној Србији која је описивана као земља злата било је много драгоценог накита, али прстен као Теодорин није могао свако да носи. Источноримског двоглавог орла имао је право да користи само онај ко је у роду с царском породицом.

- Немањићи су били први међу балканским владарима који су се ородили с царском кућом Палеолога и добили право да користе симбол империјалног двоглавог орла „који закриљује и исток и запад“. Ни заштитни натписи нису ретки на прстеновима, али обично се односе на конкретну особу, док Теодорин прстен има магичну формулу која се, бар на први поглед, односи на било ког носиоца. Зато га је краљ Александар Карађорђевић као амајлију носио на златном ланцу за сат, што су забележили његови савременици - открива Бранка Иванић.

Међутим, мало је познато да се југословенски краљ после неколико година одрекао немањићког прстена уверен да тај накит носи злу коб.

- У уписној књизи Народног музеја из 1926. стоји да је „прстен из Бањске“ овој установи поклонио адвокат Благоје Барловац, потомак једне од најугледнијих српских породица, чије порекло води с Космета. Истраживачи Народног музеја открили су да га је он добио од сујеверног краља Александра, али ни Барловац га није задржао већ га је у тајности поклонио музеју - каже наша саговорница.

Недуго затим дародавац је преминуо, а легендама о прстену придружила се и она да не сме да га носи рука недостојна Немањића.