ЗНАО је Растко Швалба (80), из Ријеке, да слике из детињства само чекају повод да изроне на површину и потресу човека до суза. Тај повод за овог угледног хрватског професора историје уметности збио се у недељу у Новом Саду, на откривању спомен - обележја његовом деди Васи Стајићу.

Пред великим бронзаним спомеником свог знаменитог претка (рад академског вајара Слободана Бодулића) пред зградом Бановине, проф. Швалба, као специјални гост на овој свечаности, присетио се својих дечачких дана у Сремским Карловцима и у Новом Саду.

Долазио је овамо из Ријеке да проведе летње месеце са породицом своје мајке Данице чији је стуб био озбиљни, учени и бркати деда Васа. Даница, Стајићева јединица, рођена је у Пљевљима 1905. године. На студијама уметности у Загребу, упознала је Владимира Швалба с којим се убрзо венчала и настанила у Сушаку, данашњој Ријеци.

- Деда је већ био увелико оболео од туберкулозе, па је са мном и са мојим млађим братом Вањом комуницирао са растојања. - каже проф Швалба у исповести за „Новости“. - Плашио се да болест не пренесе и на нас.

Много година доцније, Растко је сазнао да је његов деда туберкулозу „зарадио“ на десетогодишњој робији на коју је осуђен, јер је као учитељ водио своје српске ђаке на Косово да протестују против аустроугарских власти. Оронулог здравља, али нимало поколебан у својим идејама о уједињењу Срба, ослобођен је 1918. године.

ПО ВАСИНОЈ ЖЕЛЈИ ПОРОДИЦА Швалба пореклом је из Моравске области у Немачкој. А Растку је име наденуо деда Васа.
- Био сам најстарији унук, мој отац је имао још три брата, па је некако било логично да се испуни дедина жеља - каже проф. Швалба.

Стајић (1878-1947), апостол Војводине и српски Сократ, како су га звали савременици, рођен је у сиромашној сељачкој породици у Мокрину. Из сремскокарловачке гимназије избачен је због пропагирања социјалистичких идеја, те је школу завршио у далматинском месту Сењ.

Право је дипломирао у Будимпешти 1902. и започео рад као учитељ у банатским селима, потом је био професор у Пакрацу, па у Учитељској школи у Сомбору. Као повереник Српске народне омладине пропагирао је уједињење свих Срба, али за разлику од Јаше Томића, он се није залагао да Банат, Бачка и Барања „обуку српску кошуљу“, већ „југословенски капут“.

Био је и секретар Матице српске, али је 1944. године, на позив својих ђака прешао у Срем и придружио се НОБ-у. Није био по вољи ниједној власти, зато што је, како је то забележила Исидора Секулић, био привржен истини „како то само може човек урођено сиромашан, срдито отпоран и упоран“.

- Тако срдитог и упорног га се и сећам - наставља своју причу Стајићев унук Растко Швалба. - Када сам се уочи Другог светског рата и ја разболео од туберкулозе, провео сам са дедом пола године у Карловцима. Чим сам стигао, одвео ме у породичну библиотеку и натоварио ми нарамак књига. Све су то били руски и француски класици.

- Улио ми је огромну љубав према књигама - присећа се проф. Швалба. Васа Стајић у лежећем положају, у кревету, написао је неке од својих 20 књига. Најпознатије од њих су монографије о Светозару Милетићу и о Змају, као и Новосадске биографије у пет томова.

Последњи пут Швалба је боравио у Новом Саду као шеснаестогодишњак, 1947. године, на сахрани свог деде.

- Тек тада сам схватио да је он заиста велики човек - каже ријечки професор. - Неколико хиљада људи испратило га је на вечни починак, а ја сам у себи мислио: „Ја сам унук великог Васе Стајића.“

Истоветна мисао читала се и у недељу на лицу проф. Растка Швалбе.