Ваљевац васпитан да погине за отаджбину

Дани су пуни туге, дуги као године од како је, пре две деценије, мој млађи син Стојадин погинуо у касарни, у Бјеловару. Страдао је заједно са мајором Миланом Тепићем који је дигао у ваздух складиште муниције и наоружања, да не би пали у руке Хрватима.

На синовљевом гробу, загледана у његов лик на споменику, ово кроз сузе изговара Аница Мирковић (63) из Горњих Лесковица, подно Повлена, код Ваљева. Не прође дан, а да не посети његову вечну кућу, донесе свеже цвеће...

- Имао је само деветнаест година кад је погинуо - каже Аница. - Толико смо се радовали што иде у војску, на испраћају је било цело село, сви његови другови... Нисмо ни слутили да се жив неће вратити.

Стојадин је на одслужење војног рока отишао крајем децембра 1990. године у Бањалуку, одатле је прекомандован у Бјеловар. Био је возач оклопног транспортера, радовао се јер је после у цивилству са том дозволом могао да управља грађевинским машинама...

- Последње писмо Цоле, како смо га звали, послао нам је у јуну те године, тад смо се чули и телефоном - присећа се мајка. - Од тада, ни трага, ни гласа. Пуна три месеца нисмо успевали да са њим ступимо у контакт. Почели смо да слутимо да ће бити неко зло, поготово што су у Хрватској почињали све озбиљнији сукоби, напади на касарне наше армије.

Тај дан, кад је на телевизији чула да је у бјеловарској касарни складиште дигнуто у ваздух, каже сузних очију Аница, никад неће заборавити. По ко зна који пут, чита његова писма из војске... На зиду, уз урамљен указ о одликовању и повеља града Ваљева, на централном месту Стојадинов портрет изрезбарен у дрвету, испод кога пише "Рађамо се да мремо, а мремо да би вечно живели".

- Одмах сам знала да је Цоле погинуо - каже Аница. - Нешто ми је говорило да се десило најгоре. Данима нисмо могли ништа да сазнамо. Месец и по касније са групом родитеља отишла сам у Хрватску, у Бјеловар. Касарна је била сва изрешетана. Почели су да изводе заробљене наше војнике, сваког сам питала за Стојадина. Рекли су ми да је погинуо, да је од њега само одело остало...

Храбри Ваљевац настрадао је у оклопном транспортеру, из ког је рафалом косио нападаче на главно складиште касарне ЈНА у Бјеловару. Транспортер је погођен "зољама", Стојадин је погинуо, а за њим и мајор Милан Тепић, који је у ваздух дигао 170 тона експлозива и технику, да не падну нападачима у руке.

- Цоле је био сахрањен на гробљу у близини Бјеловара, а пуне четири године чекали смо његове посмртне остатке из Хрватске - каже Аница. - Било је то као вечност. Доктор Зоран Станковић са ВМА тада је обавио обдукцију и анализе које су, на жалост, потврдиле наше црне слутње.

Сахрањен је 18. јула 1995. године на сеоском гробљу у Горњим Лесковицама, уз све војне почасти. За испољено јунаштво, посмртно је одликован 31. децембра 1999. године Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Било је предлога да се одликује Орденом народног хероја, али то није прихваћено. Стојадина многи називају Синђелићем подно Повлена. Нјегов храбри чин раван је, кажу, јунаштву славног војводе који је војевао против турских завојевача...

- Знала сам да ће живот дати за отаджбину - каже кроз сузе његова мајка Аница. - Тако је васпитан. Ниједном на одсуство није долазио, остало му је било можда још месец дана, па да одслужи војску. Није дочекао да дође кући. Данас, после свега, кад се све сабере, испада да су мој син и многи млади људи узалуд погинули, чак су криви што су се борили...

СЕЋАНјЕ НЕ БЛЕДИ

- У контакту смо са породицом покојног мајора Милана Тепића, његова супруга и деца посећују нас сваке године - каже Аница. - Долазе, понекад, и Стојадинови другови из војске из Ваљева, Београда, Ниша... На двадесетогодишњи помен изненадила сам се колико је много људи било на његовом гробу. И после две деценије наш Цоле није избледео из сећања...